„Kakva radost! Pred nama se najzad nalazi prevod najpoznatijeg književnog dela čuvene američke pank autorke Keti Aker. Književnost Keti Aker možemo svrstati u postmodernizam, feminizam, pank, njujorški andergraund, kalifornijski košmar. . . Njena književnost je uvek u telu, zainteresovana za telesnost, trpljenje, nasilje, seksualna zadovoljstva, kažnjavanje, borbu, bol, patnju i pre svega oslobađanje telesnog impulsa za životom i rečima. Ona sama svoj književni rad posmatra kao istraživanje jezika tela i tela u jeziku. Radikalna u eksperimentima sa (telom teksta) formom i izokretanjem narativa, zaigrana u prevrtanju i premeštanju očekivanog u potpuno nove sfere i kontekste. U svom najpoznatijem romanu Aker kombinuje, više nego u bilo kom drugom tekstu, fragmentarnu narativnu strukturu sa poezijom, bajkama, dnevničkim zapisima, mapama snova i crtežom, tražeći idealni izraz za putovanje kroz život na koje šalje svoju junakinju. Džejni kreće u pohod na svoje telo i tela drugih muškaraca, u borbu sa svojim strahovima i svetom koji ih uzrokuje, ona živi, preživljava, mlati sebe i svet oko sebe, ona sanja i živi san, uživa u seksualnim zadovoljstvima i oslobađa se abortusima, ona je u bajkama i hororima odrastanja, ona sreće i voli Žana Ženea, biva odbačena i ona koja odbacuje i sveti se kapitalizmu. Ona je desetogodišnja devojčica! A ovo je Keti Aker!“
Dimitrije Kokanov„
„putujem preko okeana u čamcu, ali ne znam ko je veslač. . .“
„Postojaće svet u kome se mašta stvara iz radosti a ne iz patnje, u kome muškarac i žena mogu opet da se vole, mogu opet da se ljube i jebu (žena će doći i napraviti taj svet za mene iako nisam više živa), za zločince, agoniju odbačenih, a ja ću ipak i dalje biti odbačena, jer živeću samo od svojih snova za nesrećne zločince što sanjari su u ovom sjebanom društvu, usamljeni, sjebani do koske. . . “Krv i suze u srednjoj školi