Žak
Derida je rođen 15. jula 1930. u jevrejskoj porodici koja je živela u
El Biaru, u Francuskom Alžiru. Sa 10 godina je maštao da postane
fudbaler, ali je izbačen iz škole, nakon što mu je učitelj rekao da
“francuska kultura nije namenjena malim Jevrejima”. U 19. godini Derida
se upisuje na fakultet u Parizu i to u vreme kada je zvezda Žana Pola
Sartra bila u zenitu, ali on se radije opredeljuje da prati učenja
Fridriha Ničea i Martina Hajdegera. Radeći na doktorskoj tezi o Edmundu
Huserlu toliko se zainteresovao za dvosmislenu prirodu svakog pisanija
da je na kraju nikad nije ni dovršio.
Početkom šezdesetih predaje na
Sorboni, kada aktivno doprinosi teoriji francuskog
levičarsko-avangardnog pokreta, a od tada svoj rad kroz knjige “O
gramatologiji”, “Pisanje i razlika”, “Govor i fenomeni”, fokusira na
“dekonstrukciju” filozofskih dela Rene Dekarta, Žan-Žak Rusoa,
Ferdinanda De Sosira, Hegela, Kloda Levi-Štrosa, Sigmunda Frojda i
mnogih drugih. Koristeći termin “dekonstrukcija” Derida na subverzivan
način promišlja “vladajuću iluziju zapadne metafizike” po kojoj jezik
ideje i istinu izražava ne menjajući ih. Koncentrišući se na
višestrukost značenja on pokušava pokazati da je jezik teško uhvatljiv i
da čak ni autori ne mogu potpuno legitimno tumačiti svoje tekstove.
Činjenica
da je Derida najčešće odbijao da definiše “dekonstrukciju”, koju je
smatrao “izvesnim iskustvom nemogućeg”, donela mu je mnoštvo
“protivnika” i kritičara koji su smatrali da je njegov rad frivolan,
opskuran i “auto-subverzivan”, dok je najpopularnije mišljenje o njemu
bilo da je “skeptički nihilista koji ne veruje ni u šta”.
Univerzitetsku
karijeru Derida je završio predavajući na mnogim prestižnim
univerzitetima u Americi, među kojima su i Harvard i Jel. Objavio je
“bezbroj” članaka i oko 50 knjiga prevedenih na 22 jezika.
Preminuo je u 74. godini u jednoj pariskoj bolnici.