Pred vama je neobična i dirljiva priča o mladiću Tomuri, koji sasvim slučajno u školskoj sali, čuje zvuk klavira za vreme štimovanja, i biva potpuno opčinjen. Taj zvuk, prodire u njegovu dušu i prenosi se u šume, čarobne i blistave, koje okružuju njegovo voljeno planinsko selo, i on kreće na maglovito i nepoznato putovanje: traganje za sobom. Nije ovo samo knjiga o tajnama muzike, o klaviru, i o nečemu najsvetlijem što živi u svima nama: o zvucima detinjstva i radostima. Ovo je pripovedanje o izboru i pronalaženju životnog poziva, ali i o rađanju kreativnosti, i to kroz sazrevanje nesigurnog mladića iz unutrašnjosti, kroz njegove zablude i greške. Nacu Mijašita nam veoma diskretno, negde duboko skriveno između reči, i veoma vešto otkriva divne i nenametljive priče-pouke o skromnosti i zahvalnosti. I upravo zbog ovih pouka, ovo je knjiga koja može da pomogne svakome od nas.
Zvuk odjekuje i rezonira u nama kao što rezoniraju tonovi, i njihovi alikvotni nizovi, podstičući pitanja kao što su: Ko sam ja? Šta mi se sviđa? Šta želim da radim? Ali onda se priča raspliće i donosi izvesnu katarzu u miru i bogatstvu tajanstvene šume, koja postaje kamen na kom izrasta Tomurin put. Naslikaće vam autorka mistiku najlepših mesta u kojima svetli drveće pod snegom, ali i zvuk dok šišarke sasvim tiho padaju u šumi… Zato štimovanje čekića, žica, intoniranje klavira, treba shvatiti šire: to je štimovanje nas samih u odnosu na svet koji nas okružuje, jer i kad se rasprše naši snovi, pronaćićemo novi put.