(1865-1927), српски научник светског гласа, председник Српске краљевске академије и ректор Београдског универзитета. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.
Јован Цвијић је рођен 11. октобра (29. септембра по јулијанском календару) 1865. године у Лозници. Отац, пореклом херцеговац, му се звао Тодор Цвијић и био је трговац по занимању. Мајка Марија (рођена Аврамовић) била је из, угледне породице у Коренити, села у области Јадар које се налази недалеко од манастира Троноше и Тршића, родног села Вука Караџића.
О свом детињству Цвијић је говорио да је на његово духовно образовање највише утицала мајка, и уопште мајчина породица, мирна, сталожена и домаћинска, док је о оцу и очевој породици писао са доста мање емоција. Ипак Цвијић у свом научно-истраживачком раду о народној психологији је имао најлепших речи управо за динарски етнички тип и карактер, за који се може везати његов отац.
Цвијић je своја прва најзначајнија теренска истраживања обављао на самом почетку каријере радећи на терену кршевитих предела источне Србије. Посматрајући карст на Кучају и Преконошку пећину, долази на идеју за своју докторску дисертацију са тезом „Das Karstphänomen" коју је на студијама у Бечу одбранио 1892. године а свечано је промовисан 22. јануара 1893.
У своја истраживања врло брзо је поред геоморфолошких и физичко географских укључио антропогеографска истраживања. Бавио се проучавањем балканских психолошких типова.
Цвијић се, поред тога, бавио и геологијом (геоморфологијом, тектоником, палеогеографијом и неотектоником). Његова монографија о карсту (красу) изазвала је веома повољне оцене у европским научним круговима, а приступна академска беседа о структури и подели планина Балканског полуострва на основу геолошко-тектонске грађе прославила га је као првог јужнословенског геотектоничара. И у географским делима Цвијић је увек укључивао геологију. Двотомна „Геоморфологија" ни данас није изгубила на актуелности и представља изванредну полазну основу у савременим проучавањима.
Истраживачким радом се бавио преко 30 година при чему је ишао на многобројне експедиције по Балканском полуострву, Јужним Карпатима и Малој Азији а захваљујући чему је објавио многа научна дела.
Након Првог светског рата Цвијић је пружио свој допринос одређивању политичких граница нове државе користећи своја научна истраживања као аргумент у преговорима. Он је као податке користио своја истраживања из подручја демографије и антропогеографије. Прикупљена знања користио је да тачно омеђи просторе етничког простирања јужнословенских народа.
Знаменити француски географ Видал (фр. Paul Vidal de La Blache) позвао је професора Цвијића у Париз где је 1917. и почетком 1919. на Сорбони држао предавања о балканским земљама и народима. Крајем 1918. године бива именован од стране тадашње српске владе за првог експерта за етнографске границе, а почетком 1919. постављен је за председника територијалне секције у оквиру државне делегације на Мировној конференцији у Паризу где је захваљујући његовом залагању као етногеографа и залагању Михајла Пупина одређена граница нове државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тада је договорено да новој држави припадну Банат, Барања, Далмација и Бледски троугао (Блед, Бохињ и Триглав).