Tri godine posle objavljivanja romana Omiljena igra, Koen je 1966. iznenadio javnost svojim drugim romanom. Ne pojavom, već sadržajem i stilom: Divni gubitnici su
po svojim temama, kao i izuzetnom modernošću, na ivici drskog
eksperimenta, zatekli pre svega oficijelnu kritiku koja nije znala kako
da odgovori na ovakav izazov. Pred čitaocima, i kritičarima, bila je
proza potpuno drugačija od prethodne: glavni lik je indijanska svetica
iz 17. veka, radnja se vrti oko ljubavnog trougla, tu je separatistički
pokret Kvebeka, antagonizmi i bombe između kanadskih frankofona i
anglofona i dr. Roman je koristeći širok dijapazon književnih tehnika,
aluzija, mašte i simbolike obilovao seksualnošću, misticizmom, drogama –
radikalizmom 60-ih...
No, danas, pola veka od nastanka, Divni gubitnici su
postali nacionalni kanon: roman je i zvanično proglašen prvom knjigom
koja je u kanadsku književnost uvela postmodernizam. Za razliku od
početne prodajne skepse, postao je stalno i sigurno prodavani roman koji
je do sada, zajedno sa prethodnim, prodat u desetak miliona primeraka.
Naravno da na ovaj broj nisu uticali samo književni razlozi; Koen je iz
decenije u deceniju, svi smo tome svedoci, sve popularniji kantautor,
pesnik i majstor koncertne magije. Njegovih osamdeset godina liče na
nečiju mladost. Ali, ni Koen ne bi bio to što jeste da za Divne gubitnike nije
samoironično rekao da je to: „više posledica sunčanice nego knjiga“,
misleći na sunce grčkog ostrva Hidra, na kojem je pisao roman. A mi
dodajemo tom činu pisanja amfetamine, ploče Reja Čarlsa i post koji je
držao komponujući (!) knjigu zarad dosezanja njemu uhvatljivih
razloga...
Vladislav Bajac