Ceo jedan zaboravljen život, da čovek poludi.
Čezare Anuncijata – osamdesetogodišnji udovac, mrzovoljan, ciničan i lenj. Čovek koji je godinama odbijao da prizna krivicu i tvrdoglavo verovao da se od života više nema šta očekivati. Ipak, dok avgust tiho prazni grad, Čezare se po prvi put suočava sa sobom – s pitanjima koja ne prestaju da naviru. Šta je propustio? Šta je mogao drugačije? Gde se, u toj tišini sopstvenih izbora, izgubila sreća?
Dane provodi među susedima i sablasno poznatim rutinama: šah sa starim prijateljem, šetnje sa psom svoje ćerke, opsesivne brige komšinice mačkarke i povremeni kontakti s devojčicom izgubljenom u svetu svog telefona. A onda – susret. Devojka ljubičaste kose, nežna i drska, prekida njegovu unutrašnju letargiju. I u tom neobičnom prijateljstvu, koje se rađa tiho kao jutarnja svetlost, Čezare počinje da oseća – ne nostalgiju, već prisustvo. Ne tugu, već blago kajanje, koje ga uči da još uvek može biti bolji čovek.
Roman u kome se svakodnevica pretvara u prostor lične obnove. Gde se izgubljeno poverenje u život vraća kroz pažnju, susret i tiho prepoznavanje drugoga. U ovom nežno intoniranom romanu, autor stvara priču o tome kako se srce, čak i u poznim godinama, može ponovo otvoriti – ako ima dovoljno tišine da ga saslušamo.
Jer prvu polovinu života provodimo podižući zidove. U drugoj učimo kako da ih srušimo.
Prevod sa italijanskog: Gordana Subotić