Aleho Karpentijer (1904 – 1980) kubanski romanopisac, esejista i muziklog. Smatra se jednim od najuticajnijih autora latinoameričke književnosti i uz Sabata i Borhesa pretečom „Latinoameričkog buma”, jednim od ključnih književnih događaja u svetskoj prozi druge polovine XX veka. Prvi je upotrebio izraz magična stvarnost (lo real maravilloso) 1949. kako bi opisao kombinaciju fantastičnog i svakodnevnog u latinoameričkoj fikciji.
Rođen je u Švajcarskoj u porodici Francuza, arhitekte i Ruskinje, profesorke jezika.
Karpentijer je studirao arhitekturu, ali ubrzo napušta studije kako bi se posvetio novinarstvu; piše o književnosti, muzici i pozorištu. Godine 1924. postaje glavni urednik časopisa „Carteles“, a 1927. jedan od urednika časopisa kubanske avangarde „Revista de Avance“. U zatvor odlazi zbog protivljenja Mahadovom diktatorskom režimu i tu dovršava svoj prvi roman, „Ecué – Yamba-O“ („Neka je hvaljen Gospod”) koji će objaviti u Madridu 1933. godine. Posle šest meseci zatvora pušten je na uslovnu slobodu. No, nedugo kasnije, uz pomoć prijatelja, francuskog pesnika Robera Desnosa, beži u Francusku. U Parizu se povezuje sa nadrealistima, sarađuje u časopisu „La Révolution Suréraliste“, jedno vreme je urednik časopisa „Iman“, piše pesme, aktivno se bavi muzikom i nastavlja svoja muzikološka istraživanja i komponuje. Nadrealistima se nikada nije sasvim priklonio, ali je uočljiv njihov uticaj u njegovoj kasnijoj prozi.
Poslije jedanaest godina provedenih u Parizu, početkom Drugog svetskog rata vraća se na Kubu. Tu ubrzo postaje direktor jedne radio stanice i profesor muzike na Havanskom univerzitetu.
Na jednom kratkom putovanju na Haiti 1943. nalazi temu za svoj drugi roman „Kraljevstvo ovog sveta“ (Dereta, 2017), koji se pored „Veka prosvećenosti“ (1962) smatra njegovim najpoznatijim romanom i pravim remek-delom latinoameričke književnosti. Tokom boravka u Karakasu, od 1945. do 1959, objavljuje roman „Izgubljene staze“ i zbirku pripovedaka „Rat vremena“, dok roman „Pribežište u metodi“ objavljuje 1974.
Na Kubu se vratio 1959. nakon pobede Kubanske revolucije. Iste godine postaje direktor izdavačke kuće Editorial Nacional de Cuba.
Režim Fidela Kastra postavlja ga na mesto kubanskog ambasadora u Parizu, gde i umire 1980.