Svetolik Ranković (Velika Moštanica, 7. decembar 1863 — Beograd, 18. mart 1899) je bio srpski pisac iz perioda realizma. Njegov otac Pavle u vreme rođenja Svetolika bio je učitelj u Moštanici, a postao je sveštenik nakon što se porodica preselila u Garaši, selo u kragujevačkom okrugu, pored Aranđelovca. Nižu gimnaziju i bogosloviju Ranković je završio 1884. u Beogradu, a potom je otišao u Kijev i tamo svršio Duhovnu akademiju. U Kijevu se Ranković upoznao sa bogoslovsko-filozofskim naukama i istorijom ruske i svetske literature, a najveći uticaj na njega ostavila su dela Tolstoja, Gogolja, Gončarova, Koroljenka i drugih ruskih pisaca.
Dok je Ranković bio na letnjem raspustu 1886, razbojnici su napali porodičnu kuću i ubili oca Pavla, a majku i ostale mučili. Ranković je uspeo da pobegne i dovede pomoć pod okolnostima sličnim onima koje su opisane u njegovom delu „Gorski car“ kada govori o hajdučkoj pohari gazda Đorđa.
Godine 1892. objavio je pripovetku „Jesenje slike“ u časopisu Otadžbina. Od tuberkuloze je oboleo 1897. Oporavljao se u Garašima. Roman Gorski car pisan nešto ranije u Nišu je objavljen kao 38. knjiga „Kola“ Srpske književne zadruge. Spas od tuberkuloze je 1898. potražio u manastiru Bukovo, gde je pisao svoj drugi roman Seoska učiteljica. U jesen odlazi u Herceg-Novi na lečenje i tamo je dovršio svoju najbolju pripovetku „Stari vruskavac“ i započeo svoj treći roman Porušeni ideali. Matica srpska je nagradila Seosku učiteljicu, a Kolarčeva zadužbina je nagrađuje i uzima za štampu.
Nakon smrti najmlađeg sina 1899. prešao je u Beograd, gde je umro u 36. godini života. Srpska književna zadruga 1900. je kao 62. knjigu „Kola“ objavila rukopis Porušenih ideala koji je Ranković završio poslednjih nedelja života u samrtnoj postelji.
Bio je oženjen Bosom sa kojom je imao troje dece.