Huan Emar (1893–1964), čileanski pisac i kritičar umetnosti, veliki predvodnik avangarde dvadesetih i tridesetih godina, čiji su kritički spisi pomogli revoluciji umetničke scene u Čileu. U svoje vreme nedovoljno cenjen, sada se smatra jednim od najvažnijih latinoameričkih pisaca XX veka.
Huan Emar rođen je kao Alvaro Janjes Bjanći, u Santjagu. Njegov otac bio je senator i diplomata, te je porodica mnogo putovala Evropom. Iako je za njega planirana advokatska karijera, Emar se uključio u umetnički i književni svet Pariza, u koji odlazi 1919. Pod uticajem druženja s Bretonom i ostalim nadrealistima, uzima pseudonim Žan Emar, kasnije promenjen u Huan Emar, od francuskog j’en ai marre, što znači sit sam (svega).
Vrativši se u Santjago, povezao se s grupom Montparnas, koju su činili umetnici pod velikim uticajem aktuelnih evropskih avangardnih umetničkih tokova. La Nación, liberalne novine koje je osnovao Emarov otac Eliodoro Janjes, postale su platforma za Umetničke beleške (1923–1925), koje su potpisivali Emar i njegovi saborci, a u kojima su objašnjeni temelji avangardnog protesta, te proglašena potreba da raskine sa kreolizmom, koji je dominirao i književnošću i vizuelnom umetnošću. Ova aktivnost trajala je sve do 1927. godine, kada je vlada zaplenila novine (a Eliodoro Janjes deportovan).
Svoje književno stvaralaštvo Emar je započeo neobjavljenim romanom Torcuato (1917), a potom između 1935. i 1937. objavljuje četiri knjige: Miltín, Un año, Juče (Dereta, 2023) i Diez, u kojima je usvojio modernističke evropske modele i demonstrirao otpor savremenom realističkom trendu. Nepriznat od strane kritike, Emar je veći deo života proveo radeći na Umbralu, romanu od preko 4000 stranica, koji je u celosti izdat tek 1996. godine.