Bilo bi čudno, primetiće se, da nam godina prođe bez Marojevićeve knjige. Začuđuje, ali ne iznenađuje takva literarna produkcija, u zemlji gde se više o knjigama priča, nego što se pišu (ignorišući podatak da za nagradu kakva je NIN-ova konkuriše preko stopedeset romana). Opsesivan analitičar istorije, dokazani kritičar urbanog miljea, nekad manje, nekad više uspešno, deli javnost na za i protiv, otkrivajući pionirski ono što želimo da zaboravimo (pričanja o ženskom odeljenju Jasenovačkog logora) ili podsećajući gde je zapelo sa tobože dobrim međunacionalnim odnosima (u više navrata tema je tretirana i u Žegi i u Majčinoj ruci). Aktuelnu stvarnost zahvatao je, naročito, nakon Beograđanki, površno i pravolinijski, bez uzbuđenja, u njihovom nastavku, ali ga to nije poljuljalo da se u Ostacima sveta pokaže kao pronicljiv arhivar prošlosti i vispreni majstor umetničke obrade činjenica.
Tekstove Igora Marojevića pratim u listu Danas, naročito od Ostataka sveta, i o tome ponešto mogu da kažu prilozi objavljeni pod naslovima "Na kraju svih svetova" i "Okovana lepota". Držeći se napred navedene tradicije, a listajući Granična stanja (Dereta, 2023), zaključujem da bi ovaj tekst morao biti presek onog što se o istoriji, iza njenih velelepnih pozornica, može reći, a da se ne povrede osećanja onih koje je grade, kao i tekuće realnosti, što se i posle protoka tolikih dana, većanja po stručnim konferencijama, ukratko, življenja života i razumevanja istog, i dalje ne može definisati. Opominje me na to razmišljanje, već, prva priča u zbirci, "Opšta mesta u vanrednom stanju", posvećena po svemu sudeći Pekićevom duhu, premda policijsko ispitavanje začuđenog putnika na nemačkom aerodromu neodoljivo podseća, barem svojom idejnom suštinom, na Zapisnik o saslušanju Gustava Frölicha (iz romana Kako upokojiti vampira), a fabula novele na londonski Heathrow, mada to, opet, nije nužno na takav način posmatrati. Marojević slika jednim prigodno-humorističkim rečnikom današnjeg birokrate, koji čovekovu suštinu i spremnost da vlastitom izjavom stanu iza svoje istine, podređuju hrpi papira. Svako se od nas našao ili će se naći u toj situaciji, jer više niko nije siguran ni u pogledu sebe, ni u pogledu onih na koje delujemo ili obratno. Umesto nuđenja prilike da se ispitanik pozove na razloge koje policija ne vidi, a mogu ga opravdati i osloboditi, prelazi se na logiku, koja ne dozvoljava ništa što nema svoj uzrok, a zatim i posledicu. Ipak, "žrtva" se neočekivano pušta na slobodu, iako proces nastavlja da traje, što je jedan novi slučaj Jozefa K.
Atmosfera COVID-19, tako izazovna za savremene pisce (pa, međutim, još uvek nismo dobili roman koji je zaslužuje), u noveli "Pozitivac" spliće se sa Crnom Gorom i nezaboravnim karakterima poput Igora, koji celoj, ionako dramatičnoj situaciji, dodaju svoju dramu, sa plastičnim oružjem i pljačkanjem apoteke. Bez imalo nedoumica, nesigurna i nepouzdana ličnost pokušava da bude domaćin pripovedaču, koji mora da se iseli odmah pošto se ovom devojka vrati, o čijim kvalitetima pisac neće imati mnogo šta pohvalno da kaže.
Posebno mesto pisac ostavlja četvrtoj noveli u nizu, "Festival", budući da odgovornost umetnika tretira kao zasebno poglavlje intelektualnog angažmana; ako treba i odsečenog od ostatka novele. Na festivalu novinara u Sarajevu sučeljavaju se dve koncepcije književnosti, koje više od veka polove pisce: književnik je ili uronjen u život, i vodi računa i o najmanjoj dečjoj suzi ("ljudski životi su neuporedivo važniji od infantilnih umetničkih kaprica"), ili se zanosi intucijom, inspiracijom, i piše za svoje biće, kao da na svetu postoji samo za sebe. Nadahnuće sve prašta i niko tek tako, bez razloga, neće postavljati pitanje ukidanja takozvanog genija. Ali ovi prostori su više puta pokazali da ni genijalno pisanje, ni fantastična angažovanost ne mogu bogznakako uticati na ponašanja čitavih naroda i njihovih lidera. Na Balkanu, bar je takav račun, ništa se ne pokloni a da se dar ne traži zauvrat, pa i same reči: teško se zaboravljaju a lako se tumače. Baš zato ne treba mnogo analitičkih koraka napraviti, pa da se dođe do teze da se sve može svesti na politiku, i to još kakvu no ratnu, a posebno tamo gde ima žara. Jedna čašica više i Mersad je spreman da se okomi na Bičanskog, kao na glavnog krivca za bombardovanje Sarajeva.
Možda i najsavršenija, u kompozicijskom smislu, priča "Famil(i)ja" traga u nacionalnom ključu za problemima sadašnjice. Istorija svedoči rađanju nacije. Datumi nisu ništa drugo do putokazi ka bitnim preobražajima životnih sudbina. Dva brata postaju, jedan ostankom na rodnoj grudi, a drugi odrođivanjem sa iste, praktično dva pola egzistencije: prvi, stariji, učestvuje, živo, kako se jedino i može, u borbi za politička prava, dok drugi, u udobnoj zaleđini inostranstva, gde su vesti iz domovine samo vesti, zapisi relativno prolaznog smisla, borbu starijeg ne odmaže, ali i ne pomaže. Neuvučen, sa sentimentom gorućeg pritiska, u metež tekuće istorije, istorije koja se vrtoglava stvara pred uznemirenim očima, društvene pojave može sagledati racionalno. I može tražiti nešto što mu po pravu pripada, ali što u suštini, ako zasluge merimo kantarom etike, i ne zaslužuje. Ali šta zna onaj ko o zemlji sanjari i stvara je u priviđenjima, a na njoj ne živi? I da li se očekivanja odsutnog čoveka mogu meriti sa zaslugama prisutnog svedoka?
Autor: Ivan Đurđević
Izvor: “Danas”