Nakon romana Žega, Šnit, Majčina ruka, stigao je četvrti deo petoknjižja – Ostaci sveta. Kao i u prethodnim delima, Igor se bavi dvadesetim vekom i posledicama ratova. Kako i sam ističe, 20. vek, vek logora, obeležen je užasnim stradanjima i žrtvama
U četiri poglavlja novog romana Ostaci sveta, kojima obuhvata oko šest meseci jedne godine svojih pripovedača, Igor predstavlja čitav jedan vek, kroz ispovesti svojih deset pripovedača od kojih se nekoliko njih vraća više puta na scenu pod različitim imenima, i to ne samo vek, već čitavu večnost čovekovog stradanja. Čovek – misaono biće! Kakva ironija. Čovek – biće spremno na najgora zverstva, ali i najveće ljubavi. Od kraja ’98. do polovine ’99. godine prolazimo sa likovima Igorovog novog romana ceo 20. vek sa svim stradanjima koja je on doneo.
Ovim romanom je ponovo postavljeno pitanje – šta je čovek. Koliko patnje, stradanja, ali i nade može ljudsko biće da nanese i podnese? Igorovi pripovedači su potpuno različiti i po godinama i po poreklu. Spaja ih jedno – svi su žrtve. Jer u ratu nema pobednika i pobeđenih, ima samo stradanja, uništavanja, izbijanja zverskog u ljudima.
Pripovedanje započinje M. I. Njegovo ime se otkriva postepeno, da bismo tek u poslednjem delu dobili puno ime i prezime. Kao da lik sazreva kako teče priča. Depresivan, usamljen, upoznaje komšinicu u koju se zaljubljuje. Sve vreme prisutan, najčešće kao slušalac, a ipak vrlo aktivan učesnik cele priče.
Lik pshijatra Boška Čipelja, čoveka sa dva imena, španskim i srpskim, sa dva grada, Madridom i Beogradom, sa dva jezika, španskim i srpskim, Igor je iscrtao duhovito i ironično, predstavljajući ga vrlo nesvakidašnje. Boško Čipelj je putujući psihijatar, bez svoje ordinacije, došao iz Madrida zbog skupoće, ali i zbog potencijalnih pacijenata „sa izazovnim simptomima“ jer nigde u Evropi devedesetih nije bilo ratova kao u Srbiji. Kao trgovački putnik obilazi svoje pacijente i svi mu veruju, možda zato što je stranac. Još jedna duhovita opaska pripovedača.
Jedini svetao lik je Ivanka. Dupla mačka, u životu i u kineskom horoskopu, ona se i ponaša kao životinja koju voli. Hoda lagano, namešta se kao mače, uživa u svakom trenutku života, deluje kao neko ko ne misli duboko i želi da izvuče korist iz svega za sebe. Ipak, ona ne pristaje na sve. Odlazi posle poniženja kakvo se teško prevazilazi. Oko nje su uvek muškarci koji se napajaju njenom ženstvenošću i njenom, na prvi pogled, površnošću. Lik građen sa mnogo simpatije i ljubavi, čak i onda kada se čitaocu čini da su kritike usmerene ka njoj. „Ona je igrala i za sebe, za njega i za tek donekle razigranog klavijaturistu i pevala naslovnu reč pesme, mašeći po ceo ton-dva. Bila je obodrena osmesima i apaluzima izrazito razgaljenih gostiju“ (364).
Koliko god da su pripovedači obojeni pozitivnom ili negativnom kritikom, Igor ostaje kao neutralni narator, kao hroničar. Jezive scene iz Jasenovca predstavljene su tako snažno da na momente čitalac dobija utisak da se nalazi tamo ili da se film odvija pred njegovim očima.
Pozitvni orijentir preovlađuje. Svi likovi nastavljaju svoj život i kada pričaju o svojim sećanjima, provejava svetlost. Šta je to što čoveka održava u životu i posle najstrašnijih, najjezivijih doživljaja i iskustava? Kako to uspeva Esperansi/drugarici Nadi/broju 1346? I u osamdesetoj godini o svojim sećanjima na dane u Španiji, bombe i ruševine, ljudske i materijalne, na početak rata u Zagrebu, na Jasenovac ona govori kroz prizmu humora i cinizma, bez besa u glasu, kao reporter, kao novinar, kao da nije i sama bila žrtva jezivih mučenja. „Dok je pripovedala, nenadano je umetala reči oprečne tragičnom kontekstu koji je u svojim ispovestima dobrim delom razvijala. Tako je potencijalno tragičnu priču pretvarala u naizmenice prozračnu, naizmenice tmurnu, gde se usled ukrštanja mnogih boli, njihovi pobočni dodiri osećaju kao golicavi.“ (177.strana)
Nada, Esperansa, 1346, imena jedne književne junakinje, obeležavaju periode njenog života i zlo kroz koje je prošla, kako u Španskom građanskom ratu, pa onda kroz ženski logor u Jasenovcu, ona zadržava dozu ironije i humora i tako nastavlja svoj život, koliko god je to moguće normalno. Ona je vrlo razgovorljiva, britka na jeziku, ali i dominantna majka.
Još jedna majka, majka naratora Martina Inića, pokušava da ostvari dominantnu ulogu u životu svog sina. Obe pokušavaju novcem da vežu svoje sinove, da nekako kontrolišu njihove živote.
Pripovedači se smenjuju, predaju palicu jedan drugom, i čitalac sluša priče i jedne i druge strane. I stoji zapitano – šta ostaje naposletku. Ima li pobednika i pobeđenih? Ili su svi žrtve podjednako?
Odnos žrtve i mučitelja je često pomućen. U ratu niko ne ostaje netaknut.
Ostaje prijateljstvo, ljubav i nada. Ostaci sveta nisu mračni, ostaci sveta isijavaju veru u ljubav koja je toliko moćna sila da, na kraju, nadvlada tamu u čoveku. I romanom Tuđine Igor Marojević je nagovestio sličan put, gde simbolično izlaskom iz tunela dva glavna junaka odlaze ka svetlosti.
Autor: Mr Zorica Nikolić
Izvor: nikaauroreta.wordpress.com
Fotografija: Vladimir Manojlović