Nova kritika „Ostataka sveta” Igora Marojevića: PODNOŠLjIVA LAKOĆA PATNjE
Igor Marojević u svojevrsnom road romanu Ostaci sveta pronosi novu postideološku štafetu širom naše Evrope ponosne. Pripovedači predaju jedan drugom govornu palicu, kako bi tehnikom skaza ispričali istoriju dvadesetovekovnih stradanja od Španskog građanskog rata do NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Ako su u praktikovanju tehnike skaza, na planu stilske invencije ili dorađenosti, pomalo neuverljivi likovi Martina Inića (doduše samo u prvim partiturama romana) i Ivanke Novčić, koja je bolje dočarana kada ne govori, tj. kada se fokalizuje preko glasova drugih pripovedača, onda kod ostalih kazivača imamo vatromet jezičkih bravura. Od očaravajućih grešaka Boška Čipelja, po ocu Španca, koji je rođen u Jugoslaviji nikada do kraja ne savladavši nekadašnji srpskohrvatski jezik, preko lokalnog bosanskog govora i mešavine crnogorskog i urbano-beogradskog, do u srpskoj prozi ranije neviđene upotrebe – koliko je poznato ovom prikazivaču – takozvanog korienskog hrvatskog pravopisa.
U dobu visokoideologizovanih i pristrasnih narativa kojima obiluje savremena književnost, autor uspeva da u naraciju uvede vapijuću poliperspektivnost u predočavanju zločinâ. Postiže se to u paradoksalnom integralističkom zamahu koji je sproveden fragmentarno, pribiranjem celovite istorijske slike na osnovu mnoštva naoko disperzivnih intimnih ispovesti. Tako se dobija, recimo, novi pogled na Španski građanski rat, onaj desničarski, ili frankistički. Postaje brutalno osvežavajuće čitati o levičarskim masovnim egzekucijama, kada na umu imamo da je španski sukob do nas uglavnom stizao u obliku mita koji je imao da posluži svrsi delimičnog izmišljanja svetle tradicije ideoloških i praktičnih preteča NOB-a. Isto tako, masakr u Srebrenici ovde je predstavljen u svojoj istorijskoj složenosti, u kontekstu masovnih zločina nad Srbima u Bosni, pre svega onog u Kravici (uz pominjanje pokolja muslimanskih ustaša nad srebreničkim Srbima u Drugom svetskom ratu), tako da će ne tako malobrojna bošnjačkofilna „srpska“ kritika u tome verovatno jedva dočekati priliku za optužbe za tzv. istorijski revizionizam.
Celovita romaneskna vizija prelomljena je kroz „slabu“ centralnu svest, ili narativnog reflektora potisnute voljnosti, tj. preko junaka koji će tokom naracije pojačavati i svoju odlučnost i sopstveni značaj u kompoziciji. Ovaj novinar po struci, depresivan je, bolešljiv i smušen, a na početku je potpisan samo inicijalima – M. I. Kao pripovedač pet od osamnaest poglavlja romana postepeno dobija na značaju, što sugeriše i „punjenje“ njegovog imena. Na kraju, u poslednjem poglavlju, biva predstavljen punim imenom i prezimenom – Martin Inić. Pri tome, njegov lik je dodatno usložnjen demonolikim preplitanjem sa polubratom Mojašem, koji budući vrlo zločinački preduzmljiv radi poslove iz onog mračnog dela zajedničkog porodičnog nesvesnog. Martin sam sebi na početku romana smrdi, zatim potcrtava sopstvenu neažurnost u pogledu lične higijene, dok naposletku dobija voljnost da se simbolički preobrazi – preko metonimijske odluke da iz ljubavnih razloga počne redovno da se tušira – u pravog junaka romana koji nosi njegovu iskupljujuću potku u smislu delimičnog pranja grehova okolnih junaka. Zbunjen nad prošlošću, Martin će na kraju otvoriti mračni ali jasni horizont budućnosti.
Ako je Hana Arent ukazala na banalnost zla totalitarnih ideologija 20. veka, u jednom od najboljih srpskih romana u 21. veku Marojević pripoveda o (pre)velikim ostacima zla, ali i o podnošljivoj lakoći patnje, što je radikalna teza ovog prikaza i jedna od najvažnijih poetičkih novosti štiva. Pri susretu sa najtežim pitanjem romaneskne naracije, onim kako predstaviti patnju, Marojević je to višesmisleno lako rešio. Centralna patnja romana koju doživljava Nada Marković u Jasenovcu neprestano je „podrivana“ sinovljevim sumnjama da to nije bilo baš sve tako kako ona pripoveda. Nada je ponekad naoko bezrazložno vesela (što dođe i kao razložno, ako se ima na umu da je njoj u poodmaklim godinama svaka patnja „mala“ u odnosu na ono što je preživela u mladosti), mestimično je i odveć teatralna (svedočeći nepopravljivu ceremonijalnost svakog javnog prezentovanja intime ili dekonstruišući katkad vrlo isplativu figuru žrtve), sve u svemu ona je već pomalo senilna i psihički nestabilna starica, što omogućuje produktivnu i veoma široku politiku pogleda na ono najvažnije što ona ima da ispriča. S druge strane, to ne znači da nema strahotno ozbiljnih opisa patnje, pre svega u slučajevima srebreničkog muslimana Vaja Mehmedovića, partizanskih zločinâ u Blajburgu i okolini, te dakako najviše u pripovesti o ustaškim tehnikama ubijanja u Jasenovcu kada se, uslovno rečeno, Nada uozbilji prilikom prenošenja prošlih događaja.
Osim relativizacijom Nadinih stradanja, u smislu njihove poliperspektivizacije, Marojević čitaoca raznim drugim anestezijama priprema za magistralne doživljaje patnji. U isto vreme, ovo omogućava lakšu prohodnost romana, uprkos komplikovanom postupku koji je primenjen. Humor je tako glavna anestezija kako bi se patnje lakše podnele. Primerice, ključ za Nadinu vedrinu nalazi se u njenom samosvesnom uvidu: „I kad sam očajna, navikla sam biti sarkastična, kakvi postaju mnogi s dubokom traumom, koja je sveta jer je lična a boli, pa kao da bi previše samosažaljenja bilo direktna pretnja dostojanstvu...“ (115). I na mikroplanu postoje komičke anestezije poput sledeće (što je u isto vreme još jedna prilika za ideološku poliperspektivizaciju pripovedanja): „Celjani su oduševljeno dočekali bugarske partizane, koji su im zauzvrat opljačkali sve što su mogli“ (243). Kada velike patnje na kraju veka prestanu da budu baš velike, naročito u savremenoj Španiji, čak i (postmoderno, „plišano“) silovanje uspeva da zadobije crnohumornu auru.
Postideološki je potez i to što je Marojević u liku ustaše stvorio jednog od najuverljivijih likova savremene srpske proze. Vilim Petrač, visoki, plavokosi ustaški vojnik, uskih ramena, avangardni pesnik i „krvavi jurodivac“ (203) zamuckuje dok govori, a ume i da se zarumeni. Ima piskutav glas, tenor koji se u jednom trenutku penje i do mecosoprana (204). Budući da kao provincijalac u ustaškom ali i dalje forsirano urbanom Zagrebu još ne ume da oformi svoju poetiku, pravi umetnički izraz naći će tek u Jasenovcu. Nevolje sa tada nepoželjnom ekspresionističkom, avangardnom književnošću, od strane fašista smatranom degenerisanom umetnošću, prevladaće podljudskim a ipak zavodljivo stvarnosno-grotesknim spojem čina pisanja i čina klanja. Na taj način će iskaliti svoju sumanutu ličnu poetiku u zločinačkom realizmu, što bi se metanarativno moglo cinički subverzivno pročitati, uz nezgodne implikacije po socrealističke i ine poetičke naloge za pravovernom mimezom. Činjenicu da nikada nije imao pravu devojku, Vilim će nadomestiti kontinuiranim silovanjem Nade. Kada postane i njen zaštitnik, to će prouzrokovati maestralno kompoziciono uvedenu i surovo psihološki istinitu emociju junakinje: Nada je bar na nekoliko trenutaka bila zaljubljena u Vilima. Posle još jednog munjevitog psihološkog prodora, na videlo izlazi slutnja da se Vilim možda više stideo svog piskutavog glasa nego svih počinjenih zverstava. U momentu kada gine ispušta bučan hropac, što je bio „jedini trenutak u kojem mu glas nije zvučao piskutavo, već muževno“ (231). Nelagodno saosećanje zbog Vilimove smrti nije nimalo nehumana posledica narativnog dejstva ovako vešto oblikovanog negativnog junaka.
Roman Ostaci sveta može se čitati u kontekstu najboljih dela srpske književnosti koja obrađuju temu velikih logora 20. veka: nacističkog Aušvica u Upotrebi čoveka Aleksandra Tišme (gde je glavna junakinja Vera Kroner po mnogo čemu nemi, subalterni opozit posttraumatski raspričane Nade Marković iz Marojevićevog romana) ili staljinističkih gulaga u Grobnici za Borisa Davidoviča Danila Kiša (gde se, pored zverstava u Sovjetskom Savezu, u fragmentarnim povestima mestimice pripoveda i o zločinima iz Španskog građanskog rata kao i u Ostacima sveta). U svetskoj književnosti, pandan i po kvalitetu i unekoliko po strukturi bio bi roman Beli hotel Donalda Majkla Tomasa, o čemu bi trebalo napisati opširniju naučnu studiju.
Ono u Kišovoj Grobnici četiri puta varirano pozitivno saznanje da je privremena patnja trajanja vrednija od konačne praznine ništavila, Igor Marojević intertekstualno proširuje u najstrašniju i najperverzniju, ali u isto vreme i najoptimističniju narativnu nociju. Naime, u Ostacima sveta patnja je, uprkos svemu, ne samo vrednija od ništavila, nego i podnošljiva, dok god od sveta ipak nešto ostaje. Time je lako – u smislu majstorskog uvezivanja svih rukavaca naracije – nadvladao i poetičku patnju, koja se nadvijala nad srpskom prozom zanemoćalom pred izazovom teške priče. Primera radi, Jasenovac je toliko dugo bio neurečljiv, što zbog (pre)teškog narativnog izazova, što zbog dejstva jugoslovenske i postjugoslovenske kulturološke cenzure. U Marojevićevom romanu ostaci svesti o jasenovačkom stratištu konačno su na umetnički bravurozan način uvedeni u samosvest srpske kulture.
Autor: Igor Perišić
Izvor: Književni magazin
Fotografija: Vladimir Manojlović