Novu knjigu kratke proze Igora Marojevića, pod nazivom „Sve za lepotu” (Dereta, 2021), po napomeni samog autora, čine „konačne i mahom znatno izmenjene verzije priča ranije objavljenih u zbirkama „Tragači“ (2001), „Mediterani“ (2006. i 2008) i „Beograđanke“ (2014)”. Poslednji ciklus knjige, „Smrti poznatih“, označava profil Marojevićevih najnovijih kratkih narativa, a prve dve priče iz ovog ciklusa – „Zloćudna magija sarkazma“ i „Slikopisanje“ – su prvi put objavljene.
Iako tematski raznovrsne, priče iz knjige „Sve za lepotu” odlikuje stilska prepoznatljivost, suptilna ironija i nenametljivi, osobeni humor, tragikomika trenutka i paradoksalnosti svakodnevice, kao i pronicljivo skeniranje društvenih (ne)prilika. Bilo da se naracija odvija u Beogradu, Sarajevu, Perastu, Barseloni, Minhenu ili Južnoj Americi, Marojevićevi junaci uporno tragaju za lepotom u njenim najrazličitijim mogućim oblicima, a ne samo u isključivo estetskim okvirima ovog neprolazno savremenog fenomena. Te je tako za neke od njih lepota u samonametnutoj potpunoj izolaciji od spoljašnjeg sveta, kao za junakinju priče „Unutra“, za druge u sirovom seksu (za junakinju priče „Karneval“), a za neke, pak, u samopromociji i egocentrizmu, po cenu nalogodavstava najgnusnijih zločina ikad (lik Ante Pavelića u priči „Slikopisanje“).
Fokus Marojevićevih narativa nije na, kao što bi čitalac koji nije upućen u njegov dosadašnji opus, možda pogrešno pretpostavio kada pročita naslove zbirki „Mediterani“ i „Beograđanke“, svima poznatim događajima i ljudima iz mejnstrima, te tako junakinje Beograđanki nisu influenserke koje ispijaju skupa vina i pružaju još skuplje savete, a u „Mediteranima“ se ne opisuju idilični, sunčani predeli i letnje romanse. Marojevićeva pažnja se zaustavlja na dešavanjima koja su „ispod radara” javnog mnjenja, za većinu skoro i nevidljiva, pa čak i kad piše o smrtima poznatih istorijskih ličnosti (ciklus „Smrti poznatih“), on uspeva da pronađe jedinstven i originalan pristup.
Osim geografski udaljenih prostora, priče iz zbirke „Sve za lepotu” protežu se i kroz različite vremenske periode: od 1914. godine (poslednji sati nadvojvode Franca Ferdinanda u priči „Lovina“), Španskog građanskog rata (ubistvo Lorke u priči „Zloćudna magija sarkazma“), pa sve do savremenog doba, u kom se susreću, odbijaju i privlače, ili, pak, mimoilaze: studenti, pisci, biznismeni, taksisti – „žrtve nikad nezavršene tranzicije”, porno glumice, učesnice rijaliti programa, agresivne učenice sklone vršnjačkom nasilju... Svi oni, bilo da su depresivci, melanholici, ili stoici, kreću se sopstvenim, precizno utvrđenim koordinatama, u potrazi za lepotom, smislom, ali istovremeno i za besmislom, pronalazeći ih na predvidljivim i nepredvidljivim mestima, u čudnim i svakidašnjim situacijama, zagonetnim i običnim ljudima, podsetivši nas na jednostavnost odgovora na neka od najvažnijih pitanja savremenog čoveka.
Izvor: „Politika“, Kulturni dodatak
Autor: Vesna Živković