Na Deretin konkurs za ljubavnu priču, u periodu od 14. februara do 8. marta, stiglo je preko 100 rukopisa.
Zahvaljujemo svima na kreativnim i zanimljivim delima, koje je bilo zadovoljstvo čitati.
Nama se najviše dopala priča autorke Katarine Petrović, koju ovom prilikom objavljujemo.
Šezdesetogodišnja Beograđanka, Žaklina Savić, sedela je u kancelariji direktora Instituta za brigu o pamćenju u portugalskom gradu Sesimbri. Bio je ponedeljak, 7. maj 2040. godine.
„Gospođo Alvareš, dobrodošli!“ zagrmeo je direktor žurno ulazeći u kancelariju. Teresa Alvareš se stresla na stolici na kojoj je sedela.
„Izvinite što kasnim, sastanak se odužio! Da pređemo na posao i pregledamo odredbe Ugovora pre potpisivanja.“ Direktor je bio čovek onižeg rasta, ali vrlo okretan i energičan.
„Vi želite da se vratite u sopstveno sećanje i to tačno u nedelju, 7. maj 2000. godine?“ upitao je.
Teresa je nemo klimnula glavom.
„Neobično! Ljudi uglavnom beže od sebe. Žele tuđa sećanja. No, to je vaš izbor. Svesni ste da je ono što ćemo učiniti još uvek u fazi proveravanja i da lično preuzimate svu odgovornost za slučaj neuspeha ovog poduhvata?“ Upitao je strogo.
Ponovo je klimnula glavom.
„Molim vas, potpišite ovde“, pokazao je na liniju u donjem levom uglu ispod navedenih odredbi Ugovora. Ispisala je svoje ime sigurnim pokretima ruke. Direktor je potpisao sa desne strane.
„Hvala vam puno“, rekla je Teresa pružajući ruku u znak pozdrava.
„Hvala vama, draga gospođo Alvareš“, rekao je direktor prihvatajući ispruženu ruku.
„Ako poduhvat uspe, uključiću ga u katalog ponuda. Konačno ćemo u nečemu biti prvi. Proslavićemo se a cene ponuda vinuće se do neba. Sestra Fernanda će vas odvesti do sobe u stacionaru. Srećno!“
7. maja 2000. godine, Žaklina Savić je spakovala stvari i zauvek napustila Beograd. Roditelji su joj platili kartu do kraja sveta, kako je ona tada doživljavala Portugal. Ispred nje je bio Atlantik, iza nje šume hrasta plutnjaka. Skrovište za devojku koja je bežala od strasne mladalačke ljubavi prekinute u naletu ljutnje: „Nikola, ne zovi me više! Ne traži me! Neću da se vratim!“
U Sesimbri je upoznala Tiaga Alvareša. Tiago joj je pružio prijateljstvo, sigurnost i udoban život. Postala je Teresa Alvareš. Žaklina i njena lična jedinica mere za sreću, Nikola, ostali su u Beogradu.
Posle Tiagove smrti, nasledila je njegovu penziju i odmah se obratila Institutu za brigu o pamćenju.
Prateći sestru Fernandu, razmišljala je: „Oprosti Tiago. Bio si dobar prema meni a ja sam te izneverila. Vraćam se kući zahvaljujući tvom novcu. U vreme i u prostor kome ne pripadaš i u kome te ne želim. Čak iako je sve opsena.“
U sobi belih zidova nije bilo ničega osim kreveta na kome je Teresa ležala i sa koga više nikada neće ustati. Sestra će joj ubrizgati serum koji će je vratiti u određen dan u njenom sećanju. Ako postupak uspe, ponavljaće ga svaka tri meseca. Teresa će nastaviti da živi u sećanju do smrti.
Kada je otvorila oči, Žaklina je videla ispred sebe ulazna vrata braon boje. Ispružila je ruku i uhvatila kvaku. Koža na ruci je bila svetla i zategnuta, devojačka. Otvorila je vrata i uzviknula: „Nikola, stigla sam! Vratila sam se!“