XIX DERETIN KONKURS ZA NEOBJAVLJENI ROMAN 2024.
obrazloženje žirija
Na XIX Deretin konkurs za neobjavljeni roman za nagradu „Miroslav Dereta”, u periodu od 1. marta do 1. jula 2024. godine, stiglo je 145 rukopisa…
Žiri koji je višemesečno radio u sastavu Zoran Bognar (predsednik), Jasmina Ahmetagić i Petar V. Arbutina odredio je najuži izbor od 5 rukopisa za nagradu „Miroslav Dereta” za 2024. godinu. To su romani: Is Jadranke Milenković, Mastionicom i perom Stevana Stefanovića, Stvaranje Đorđa Ćirjanića, Unuka iz Praga Jelene Zupanc i Gog i Magog Nenada Petrovića.
Na poslednjoj sednici žiri je jednoglasno odlučio da nagrada „Miroslav Dereta” za 2024. (koja se sastoji od povelje, štampanja nagrađenog rukopisa i novčanog iznosa) pripadne Stevanu Stefanoviću za roman Mastionicom i perom.
Obrazloženje žirija uz kratke opservacije rukopisa koji su ušli u najuži izbor glasi ovako:
Jelena Zupanc: UNUKA IZ PRAGA
Uvodeći svoju „unuku iz Praga” u priču kao integrativni faktor ali i kao inicijatora naracije Jelica Zupanc kreće sa dva suprotstavljena kraja porodičnog pamćenja. Prvi pripada unuci koja potkriva svet oko sebe i želi da iz svoje naivne dečije perspektive zokruži saznanje o svojim precima ali i događajaima koji su joj prethodili. Sa kraja porodične istorije njoj u susret ide baba koja nalazi adekvatne odgovore na pitanja dečije radoznalosti ali ih i proširuje epizodama iz porodične istorije koje stvaraju sliku i galeriju likova, ne samo njihovog porodice već i čitave epohe i pamćenja između bola i aktivnog zaborava modernog vremena.
Nenad Petrović: GOG I MAGOG
Retki su romani koji uspevaju da nadiđu stvarnost ili neposrednost stvarnosne inspiracije. Ni sa istorijskom emocijom u književnosti stvari ne stoje bolje. Postajući deo stvarnosti, priča trpi istovetnu sudbinu kao i neposredno iskustvo, bljesak iskrenosti i gorkog iskustva u vizuri istorijskog pamćenja, postajući tako varljiva subjektivna istina, koja pokušava da postane integralni deo nacionalnog uspona ili drame. Istorija često uslovljava književnost sobom, ali tema romana je uvek sudbina. Nenad Petrović uspeva sve to da nadiđe gradeći satiričnu i oporu književnu sliku, opisujući ljude i događaje sa početka i kroz čitav dvadeseti vek kroz vizuru događaje i epizode srpske politike ali i sudbina pojedinaca; velikih zabluda koje političke i čaršijska mašinerije pokušavaju da proglase za uspehe. Uspevajući da stvori veoma originalne veze između likova iz prošlosti i simbolički definisanih egzistencija i epizoda iz novijeg vremena Nenad Petrović jasno kazuje da je sve do jedne iste farse samo se u raznolikim epohama menjaju nosioci glavnih rola u apokaliptičnoj biblijskoj refleksiji srpske istorije.
Đorđe Ćirjanić: STVARANJE
U nepoznatom prostoru, u nepoznatom vremenu susreću se dve sfere, jedna tamna i jedna svetla koje se slučajno dodirnu i spoznaju međusobne lepote. Ostanu spojene i počnu se stapati jedna sa drugom. Tako tamna sfera počne poprimati svetlost, dok svetla počne poprimati tamu. Po pravilu Vremena i Balansa (Bog i đavo) (namerno ne govorim Dobra i zla), ovaj spoj je nedopustiv i nikako se ne može ostvariti, već se mora kazniti, te sfere bivaju poslate u ljudske živote na različite strane gde bi se trebale zamrzeti kako bi se dogodilo razdvajanje sfera u nekom dalekom prostoru… Robert de Val je biskup koji je u XVI veku poslat da rasvetli istinu i izreče presudu lejdi Margaret, optuženoj za veštičarenje. Na svom putu vidi prikazu gde se javlja užasna slutnja. Lejdi Margaret Simons je narodna vidarka koja je sahranila 5 muževa i izrodila osmoro dece. Robert de Val (sedmi sin sedmog sina) ima svoje unutrašnje sukobe, nadvladava zlo unutar sebe, mada je pitanje koliko to uopšte uspeva jer se rasvetljavaju dela iz njegove prošlosti, kao što je suđenje i paljenje na lomači rođene sestre.
Rukopis „Stvaranje” je sastavljen po sistemu trodimenzionalne piramide sa pet strana. Svaka od pet priča sačinjava jednu stranu piramide. Po Frajtagu, svaka od strana ima svoj uzbuđujući momenat, svaka ima uspon, vrhunac radnje, peripetiju, momenat poslednje napetosti i anagnorizme. Međuti, u poslednjoj trećini samog rukopisa završavaju se sve strane piramide osim poslednje koja se tiče poslednje priče u nizu. Baš tu se završavaju četiri od pet priča. Sam završetak poslednje strane piramide sadrži rasplet svih pet priča i dovodi kroz tačku poslednje napetosti do katarzičnog osećaja…
Jadranka Milenković: IS
U romanu Is Jadranke Milenković nema imena junaka, niti toponima kroz koje se centralni junak kreće, u fabuli oslonjenoj na motive putnika i putovanja; tačnije, nema imena koja bi priču lokalizovala u svetu koji nam je poznat. To je u skladu sa autorkinom namerom da stvori roman koji se nalazi u blizini bajki, mitova i legendi, kako bi u takvom okviru progovorila o preduslovima srećnog i ispunjenog života. Takav se život, po svemu sudeći, nalazi u blizini reči i priče, jer centralni junak putuje, sakupljajući i razmenjujući sa drugima priče, koje su uvek dvostruko kodirane (iz njih svetli pouka, smisao ili tajna, a zaodeva ih lepota reči i izraza). U ovom nizu priča koje se ulančavaju na putu centralnog junaka, od kojih se Is sastoji, prepliću se snovi i java, žudnje i otkrovenja. Roman Jadranke Milenković napisan je u slavu priče i pričanja, traganja za njihovim značenjem i smislom, ali i traganja kao takvog, koje se prepoznaje kao vidljivi deo žudnje za nemogućim.
O pobedničkom rukopisu:
Stevan Stefanović: MASTIONICOM I PEROM
Delo velikog pisca oslovljava čitaoca, inspiriše tumača, provocira buduća čitanja… i dalo bi se još navesti mnoštvo sinonima čitanja i inspirativnih pulsacija dela velikih pisaca. Međutim, pre i posle svega je lični odnos čitaoca i tumača, uzvišen ako je dovoljno iskren i otvoren i pojednostavljen do banalnosti ako je epigonski. Hrabrost Stevana Stefanovića da krene u susret velikom F. M. Dostojevskom jeste gest velikog posvećenja, hrabrosti ali i ljubavi. U stvari, jedino tako i može. Štefan Cvajg je davno rekao: „Likovi Dostojevskog se ne pojavljuju sve dok nisu uzbuđeni, puni strasti, moraju da se nađu u momentu napetosti. Dok se drugi autori trude da izraze utisak duhovnog opisujući telesne osobine, [Dostojevski] gradi telo pomoću duše [...] samo preko duše dobija telo oblik; samo preko strasti, izgled.” Stefanović svog Dostojevskog gradi upravo pomoću duše ali i biografije i osećanja, emotivne prisnosti i tragične sudbine, duhovite otvorenosti i iskrenosti pisca i originalnih tumačenja životnih situacija i povoda za stvaranje knjiga koje su danas nas vrhu klasične književnosti.
Stevan Stefanović i njegov sagovornik, duhovni intimus F. M. Dostijevski, lični i neposredni su na mestima gde to od njih zahteva etičnost, inovativni i kreativni tamo gde se lični stav preliva i pretače u estetiku pojma, koji izvire iz književne slike i završava se u figuralnosti čiji iskaz nije samo u vizuelizaciji čitalačkog iskustva i naknadnom tumačenju dela već u verbalnom i retoričkom ispovedanju lične istine. Kao što kaže Jurij Lotman: „istina se nazire“ kroz naše reči, ali reči nisu dovoljne da istinu precizno imenuju. Zato Stefanović svoju sliku Dostojevskog gradi slojevitim iskustvom značenja dela ali i svega onoga što je postalo deo, godinama posle pisanja, našeg iskustva i profetske vizije dela velikog pisca.
Uručenje nagrade „Miroslav Dereta” Stevanu Stefanoviću i promocija nagrađenog romana Mastionicom i perom obaviće se u Galeriji 73 na Banovom Brdu početkom decembra, na Dan gradske opštine Čukarica...
U Beogradu, 16. septembar 2024.
Žiri: Zoran Bognar, predsednik
Jasmina Ahmetagić
Petar V. Arbutina
Za dodatne informacije možete se obratiti uredniku Zoranu Bognaru putem mejla na: bognar@eunet.rs