Pisac Igor Marojević u svom novom romanu Ostaci sveta (Dereta), pronoseći „novu postideološku štafetu širom evropskog prostora” pripoveda istoriju stradanja u dvadesetom veku, od Španskog građanskog rata do NATO bombardovanja Jugoslavije, preko mračnih tačaka poput Jasenovca, Blajburga i posredno proživljene Srebrenice.
Roman čije ga teme odavno zaokupljaju, kako veli, još ne bi završio da nije bilo korone i prinudne samoizolacije, a ima i sreću da će se (ako ne bude novog potpunog zatvaranja), 5. novembra od 19.30 na Kolarcu održati promocija Ostataka sveta.
Marina Mirković
Ninovoj nagradi (uz nedostatak stručnosti žirija) zamerate što kao da „nemaju radar čitanja van preideologizovanog ključa”. Ko je tu (sa njihovim nečitanjem a neučestvovanjem vas bojkotaša) na većem gubitku?
O tome je uglavnom sve rečeno. Možda da se doda sugestija nedeljniku da razmisli – ako nedeljnik može da misli – zašto mu tako malo romana stiže u ponudu i da se pomene sramna laureatova tužba dr Igoru Perišiću zbog njegove slobodne reči povodom ovogodišnje dodele nagrade.
Svakako preusko, ali možda najzvučnije, deluje odrednica da su Ostaci sveta - prvi srpski roman o Jasenovcu. Ipak, bilo je prethodnica...
Urednik Zoran Bognar je napisao da je to prvi roman o Jasenovcu kao dominantnoj temi. Bila je pokoja prethodnica, ali ta dela nisu zaživela, a možda ni naročito relevantna. Doduše, u Banjaluci je 1984. objavljeno Jedenje bogova pokojnog Gorana Čučkovića, knjiga koja vrlo upečatljivo govori o Jasenovcu. Ranije sam mislio da smo kukavička kultura, čim nemamo reprezentativan roman o najkrvavijem nacionalnom mitu, dok Španci imaju roman o Jasenovcu: Hrabrost Klare Uson. No baveći se potresnom i mučnom građom i čitajući Čučkovića, koji je izdržao da napiše novelu ali ne i roman, razumeo sam zašto su mnogi odustali od pisanja o Jasenovcu. Uostalom, to zapravo nije ni naročito popularna tema. Posle površnog a vrlo uspešnog romana o kćerki Ratka Mladića i njenom navodnom suicidu zbog tatinog genocida, Klari Uson je sugerisano da dublje zaroni u srpsku istoriju, te je došla do Jasenovca i Hrabrosti. Roman je prećutan i u Španiji i u Srbiji, a uspešna španska književnica je založila karijeru zbog priče o Jasenovcu.
Šta je to, za autore donekle kobno, ali životno važno u temi Jasenovca?
Posredi je zapravo sistem logora kojih je bilo sedam, a svaki je potencijalni roman za sebe. Mene je za književnu obradu najviše privukao deo „trojke”, Ženski logor, koji je donedavno prećutkivan, u čemu su učestvovale i njegove preživele žrtve jer se u patrijarhalnoj kulturi žena praktično osuđuje što je silovana. I sam Jasenovac je do višepartijstva prikazivan uopšteno. Otkako su u javni govor dospeli detalji o tome, mene je dotična tema toliko fascinirala da sam u NBS uz knjige za ispite naručivao i one o NDH i njenim logorima, beležeći pojedinosti dok nisam znao niti da ću pisati o tome niti da ću biti pisac.
U romanu se, sa istorijskim, prepliću i tokovi priče koje smo svi proživeli - da li je bilo teže ili lakše pisati o neposredno proživljenom bombardovanju, pa i o posredno proživljavanoj Srebrenici, no o zbivanjima iz prve polovine 20. veka?
Najteže mi je bilo da pišem o onom što sam neposredno preživeo: bombardovanje. Tako je i zbog nedostatka distance, koja je neophodna piscu, koliko i upućenost u temu. Verovatno je veća distanca prema Jasenovcu i Blajburgu, pa i Španskom građanskom ratu i Srebrenici urodila, kako je napisao Perišić, postideološkom perspektivom Ostataka sveta.
Od heroja Španskog građanskog rata do dežurnih krivaca ne samo za Srebrenicu već i za bombardovanje naše zemlje - kako se do te mere promenio način na koji se naš narod doživljava?
Pad ugleda srpske vojske stečenog u Prvom svetskom ratu počinje u tom španskom, zbog poraza levice u čijim redovima su se Srbi i drugi Jugosloveni borili, a zaokružen je devedesetih, ratnim porazima i proglašavanjem srebreničkog zločina genocidom. No za razliku od ostalih zaraćenih strana devedesetih, Srbi nisu imali PR, niti svest o njemu, što je takođe uticalo na konačnu sliku, ako ona to jeste. Nadam se da se s kažnjavanjem Srbije prestalo i da se neće zaokružiti mehanička i neopstojna analogija srpstva i velikogermanstva iz Drugog svetskog rata, što bi, i uz pomoć NIN-ove nagrade, ishodilo praktičnim ukidanjem nacionalne kulture i njenim utapanjem u nepostojeću jugoslovensku, inače u praksi vrlo opasnu.
Šta (pre)ostaje svetu, u kome se zlo neprestano iznova rađa i budi?
Ono čega, osim tragičnih stradanja duž XX veka, ima u Ostacima sveta: pobeda nad traumom, humor i ljubav.
Fotografija: Igor Marinković, Večernje novosti