NOVA KRITIKA „OSTATAKA SVETA“ IGORA MAROJEVIĆA
Licem u lice sa zlom
Udesom koji je imao svoje tvorce, u našoj kulturi sećanje na žrtve Drugog svetskog rata, posebno one stradale od ustaškog noža, nije imalo svoje snažno književno utemeljenje. Od izuzetne knjige Ćamila Sijarića (Oslobođeni Jasenovac), do novog romana Igora Marojevića prošlo je nekoliko decenija dinamičnog književnog života, ali u toj dinamici mesta za ljude zaklane pored obala Save neretko nije bilo.
Isticati novi Marojevićev roman zbog ove tematske smelosti, međutim, ne bi bilo valjano. Jer, velike teme zahtevaju visoke umetničke domete, te otuda, verujemo, dolazi i deo razloga zašto u srpskoj literaturi nema dovoljno narativizacije genocida. Pripovedna odgovornost zahteva da se o toj temi progovara samo onda kada smo sigurni da će taj naš govor biti izuzetan. Potrebna je i izvesna doza hrabrosti da se savremeni srpski književnik uopšte upusti u takav romaneskni poduhvat, što u dubljem nivou, verujemo, signalizira izvesnu nelagodu srpske kulture, od koje treba započeti razgovor o romanu Igora Marojevića Ostaci sveta.
Ova nelagoda kao da potiče iz različitih saznanja sa kojima nismo mogli da se izborimo. Sa jedne strane, to je saznanje o strahovitim razmerama ozverenja čoveka u Drugom svetskom ratu, ali i u čitavom 20. veku, a sa druge strane, to je osećaj da se žrtvama nismo odužili na pravi način. Šta čovek može učiniti sa tim saznanjem? Upravo ovakvim pitanjem započinje roman Igora Marojevića, napisan, kako je autor naglasio sasvim dovoljno puta da bi odvratio one koji hoće čistu linearnu naraciju i ništa drugo, tehnikom ulančanog skaza.
Roman je podeljen na četiri poglavlja, koji obuhvataju različite periode tokom proleća 1999. godine. U toku je bombardovanje SRJ, a glavni junak-pripovedač, Martin Inić, zajedno sa svojim psihoterapeutom Boškom Čipeljem i njegovom devojkom Ivankom pokušava da izbegne u Boškovu/Boskeovu drugu domovinu Španiju, uz usputni egzil u Baru. Martin Inić nedugo pre izgubio je oca, upoznao violentnog polubrata Mojaša, preživeo emotivni i erotski brodolom sa pomenutom Ivankom, što u okolnostima ratne opasnosti izaziva specifičan narativni susticaj koji zahteva svoje uobličenje.
Nagomilane lične traume pripovedača tako predstavljaju okvir koji omogućava da se, preko uvezanih autobiografskih pripovesti koje se međusobno ukrštaju i presecaju, ispriča jedna višesmerna priča o zlu i stradanju u 20. veku. Širok vremenski okvir u pripovednom smislu je logično pokriven pažljivim generacijskim nijansiranjem koje seže unazad, ka srcu pripovesti i srcu tame – Jasenovcu – da bi se u završnom delu romana, kao u krugu, vratilo ka pripovedaču i razrešenju njegove lične sudbine. Posle glavnog pripovedača, koji nas uvodi u atmosferu s kraja prethodnog stoleća, sržnoj temi približavamo se prvo pripovedanjem Vaja Mehmedovića, takođe Čipeljevog pacijenta, o zločinu u Srebrenici, za koji će se ispostaviti da ima veze sa prošlošću Inićevog polubrata. Međutim, zločin u Srebrenici (i pre toga u Kravici) u strukturi romana je uvod u pripovest majke Boška Čipelja, Nade Marković, čija sudbina obuhvata širok luk od Španskog građanskog rata, preko NDH, do Blajburga.
Pripovedne veze između svih ovih događaja nisu hronološke, već lične prirode. Svi pripovedači međusobno su povezani rodbinskim ili (uslovno rečeno) ličnim vezama, pa je tako Martin isprva Čipeljev pacijent, zatim pomoćnik i prijatelj, da bi na koncu postao i neka vrsta slušaoca-ispovednika njegove majke, koja je, kao udova španskog borca i partizana, a i sama veteran Španskog građanskog rata, sudbinski povezala sve pripovesti o zlu u jednu nit. Sa druge strane, Martinov polubrat Mojaš je učesnik zločina u Srebrenici, ali i istovremeno kriminalac sa značkom MUP RCG, čime se određeni refleks građanskog rata od 1941. do 1945. povezuje u pervertiranom vidu sa zločinima devedesetih i političkim sukobima tokom 1999. Ono što dublje povezuje sve ove momente jeste specifična logike bestijalizacije, do koje je Marojeviću, čini se, naročito stalo.
Svaki zločin koji je u ovoj knjizi opisan, ne samo da je opisan iz različitih perspektiva, a neretko i sami kazivači menjaju vrednosnu i istorijsku perspektivu, već, mnogo važnije, vodi u perpetuiranje zla. U tom smislu, književno su najupečatljiviji opisi ženskog logora u Jasenovcu, koji obuhvataju kako samo zločinjenje ustaša, tako i potpuno preoblikovanje smisla života kažnjenika, koji, okruženi apsolutnim zlom, svoju egzistenciju dovode u sklad sa njim – da bi opstali. Logika osvete, međutim, do ozverenja dovodi i one koji su hteli da dosegnu pravdu u ime žrtava – što se posebno vidi u pohodu Nadinog muža i Boškovog oca, Luke Čipelja, u Sloveniji 1945. godine.
Trag koji obitavanje u bestijalnoj egzistenciji ostavlja u svakome od kazivača ono je čega pokušavaju da se oslobode. U simboličkom smislu, Martinov konačni obračun sa polubratom, koji koincidira i sa ličnim ocelovljenjem u psihoterapeutskom smislu, sugeriše nam da su ostaci logorskog veka prešli u mračno kolektivno nesvesno koje je čekalo svoje pripovedno uobličenje da ne bi iznova progovaralo delima. Upravo je u tome ključni umetnički kvalitet ovog romana, onaj višak pripovednog potencijala koji može biti dosegnut samo u jednom iskrenom, i zato teškom, suočavanju sa apsolutnim zlom u kojem čovek, napose i čitalac, može ugledati i sopstveno životinjsko lice.
Autor: Nikola Marinković
Izvor: „Pečat“, br. 644, str. 56-57.
Fotografija: Vladimir Manojlović