Marija Jeftimijević Mihajlović, književna kritičarka, esejista i pesnikinja o romanu „Varoška legenda“:
- Dobar roman, između ostalog, čini i dobro poznavanje istorije, ali samo ako istorija nije ugušila slobodan duh književnosti. Dobar roman čini i poznavanje političkih prilika u prošlosti, ali samo ako te prilike pisac potčini samoj priči, toku romana, koji poput široke i moćne reke plovi prostranstvima čitaočeve mašte i celog njegovog bića, prožetog utiskom pročitanog. „Varoška legenda“ nije samo roman o Maksimu i Despini, Damjanu i Stevki, niti je samo roman o Кraljevu. To je roman o jednoj epohi, napisan sa toliko dinamike koliko i odmerenosti, toliko slobode, koliko i sistematičnosti. „Varoška legenda“ je poput nabujale reke čija moć opčinjava, ali koja nikada ne preti da se izlije (i sklizne u proizvoljnost, patetičnost ili površnost. Naprotiv!). To je reka koja teče ka svom izvoru...
U mnoštvu kvaziliterature današnjice, prava je sreća da vas nešto ovako lepo, moćno, a tako uzvišeno i dostojanstveno, iznenadi... Iskorak iz svega što se danas naziva književnošću i dokaz (poruka) da „moderno“ i „aktuelno“ moraju da se uzdignu do „večnog“ i „klasičnog“ kako bi trajali. Odličan roman! Po svemu drugačiji od „običnog“ i očekivanog. A to je već kvalitet sam po sebi.
Uz odličan stil kojim je napisano postoji još jedan važan kvalitet ovog dela - jezik romana. Autentični opisi oživljavaju to prošlo vreme, terminologija, mnoštvo arhaizama, turcizama i uopšte način komunikacije među likovima tako dočarava duh prošlosti da se može osetiti miris tih minulih vremena.
Ne znam da li me je poneo više „Prvi sneg“ ili prožeo „Đavolji tefter“...
Кnjiga me je preselila u neko drugo vreme i neki drugi svet. A to i jeste suština dobrog dela. Od „Varoške legende“ sam očekivala dubinu kojom će da me prožme, a dobila i više od toga. A to jeste istinska Radost čitanja.