Činjenica da je nedavno dobio nagradu „Meša Selimović“, dodatno je skrenula pažnju na roman „Ostaci sveta“ Igora Marojevića, jer je reč o delu koje svakako zavređuje pažnju širokog kruga čitalaca. Važna tema i način na koji je literarno interpretirana dobar su primer kako velike istorijske priče mogu biti ispričane na način saobrazan našem vremenu.
Ali pođimo redom. Nakon dominacije postmoderne u srpskoj književnosti tokom poslednje dve decenije XX veka, u prve dve decenije XXI veka novi realizam je postao dominantan način pisanja, ali, pretežno, uz izbegavanje idejnog/ideološkog angažmana, što je bila reakcija na višedecenijski ideološki diktat iz socijalističkog perioda. Sadržaj primarno biva usmeren na demitologizaciju svakodnevice i simulakruma koji prožimaju društva XXI veka. Proza Igora Marojevića je u tom smislu paradigmatična. I u romanima i u zbirkama priča on je na neorealistički način tematski obrađivao tri geografska prostora: Beograd, Boku Kotorsku i Španiju. Iako se prvenstveno bavio svakodnevicom u doba sankcija i NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore i kasnije, u njegovoj prozi promaljali su se delovi naše novije istorije. To je postalo vidljivo i posebno strukturalno važno u njegovom romanu „Žega“ (2004), u kojem je postulirao modernu literarnu sliku prošlosti. U tom romanu će pripovedati o Crnoj Gori u godinama odmah nakon Prvog svetskog rata (Božićna pobuna iz 1919. godine i njeni refleksi), što je epoha koja nije imala mnogo umetničkih interpretacija do tada. U svemu što je do tada pisao Marojević se trudio da bude daleko od bilo kakvih dnevnopolitičkih angažmana, tako da je u ovom romanu napravio izuzetak iskoračivši u polje istorisjkog. Međutim, načinom na koje je ovo delo napisano (više vremenskih planova u pripovedanju, više perspektiva likova, kondenzovan jezik itd.) ono je bilo upućeno visokosofisticiranom čitaocu, tako da nije bilo moguće izvoditi konotacije njegovog značenja bez ozbiljnije estetske analize. (Jedan od važnih junaka „Žege“ biće Toman Kažić, dok je jedan od važnih junaka „Ostataka sveta“ Mojaš Kažić, a obojicu – nimalo slučajno, praveći simbolički luk - autor rođenjem smešta u isto mesto Brezovik pored Nikšića.) Potom će u romanu „Šnit“ (2007) priču o ljubavnom trouglu u celini smestiti u Zemun tokom trajanja Drugog svetskog rata. Zatim će u romanu „Majčina ruka“ (2011) pripovedati o gotovo istoj istorijskoj epohi, ali sada kroz prizmu sudbine nemačkog stanovništva u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata (1944-48).
Otuda nije iznenađenje Marojevićev dolazak do teme Španskog građanskog rata, jasenovačkog logora, Zidanog Mosta, Blajburga, Srebrenice i, u pozadini, NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore 1999. godine. U „Ostacima sveta“ centralnu tematsku i strukturalnu poziciju ima pripovedanje o ustaškom logoru u Jasenovcu i bez obzira što je Marojević pripovedač primarno urbanog senzibiliteta, dolazak do najtraumatičnije tačke srpske istorije XX veka upravo je zbog toga dobilo posebnu umetničku uverljivost, jer njegovo pisanje nije bilo primarno vođeno vanliterarnim motivima, već pre svega željom da se ispriča upečatljiva priča o nekim od najtragičnijih događaja u veku iza nas na Balkanu.
Kao i u najvećem broju drugih proza Igora Marojevića, njegov glavni pripovedač u romanu, Martin Inić, je autsajder i takva njegova pozicija utiče na ton pripovedanja u celini, jer autor ne želi da hvata epohu/događaj u celini, već njegov fragment, deo događaja koji je dostupan pojedincu, takozvanom malom čoveku. Otuda možemo reći da ovaj roman čine male istorije velikih tragedija epohe o kojoj govori.
Roman ima prstenastu konstrukciju pripovedanja. Počinje na Novom Beogradu u vreme NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore, u proleće 1999. godine, kada se glavni junak upoznaje sa psihoterapeutom Boškom Čipeljom, kod kojega odlazi na nekoliko seansi. Ispostaviće se da koliko seanse pomažu Iniću, toliko koriste i Čipelju, te tako njih dvojica stvaraju odnos specifičnog prijateljstva i međusobne koristi. Boškov otac je Španac, a majka crnogorsko-hrvatskog porekla, pa to njegovu egzistencijalnu perspektivu čini dvostrukom. Njih dvojica zajedno posećuju Boškovog pacijenta u Srebrenici (Bošnjaka Vahida) i tako dobijamo prvu ispovest u romanu – viđenje građanskog rata u Bosni i Hercegovini. Sukoba koji će zajedno sa ratom na Kosovu i Metohiji zatvoriti ratni XX vek u Evropi. Perspektiva ličnog i porodičnog stradanja vezanog za Srebrenicu biće prvi prsten pripovedanja o bestijalnosti veka iza nas. Bez ideologizovanja i relativizacija Vahid priča o teško izrecivoj dubini bola zbog izgubljenog deteta.
Izvodeći nas iz ovoga prstena priče, junaci odlaze u Crnu Goru, najpre u Brezovik kraj Nikšića (odakle je Inićev otac), a potom u Bar u kojem tada žive i Boškova i Martinova majka. Tako počinje drugi prsten pripovedanja: Nada, Boškova majka, počeće da priča o Španskom građanskom ratu u kojem je učestvovala kao napredna jugoslovenska omladinka. Tako je tokom boravka u Madridu upoznala Lukasa Ćipelja, budućeg Boškovog (odnosno, na španskom, Boskeovog) oca. Tada će se prvi put u životu upoznati sa silinom nasilja građanskog rata. Posebno mučan utisak na nju ostaviće divljanje Frankovih marokanskih legionara („da nisam upoznala ustaše, pomislila bih da su marokanski legionários najkrvoločnija vojska...), kojima je deo obećanog ratnog plena bilo i silovanje zatočenih žena. (Istorijski izvori kažu da je general Hans fon Funk, jedan od nekoliko visoko rangiranih nemačkih oficira prisutnih u Frankovim trupama, rekao posle jednog njihovog masakra da je on vojnik koji je navikao na bitke, koji se borio u Francuskoj tokom Prvog svetskog rata, ali da nikada nije video takvu brutalnost i žestinu kao onu s kojom su afričke ekspedicione snage sprovodile svoje operacije. Zato je savetovao Berlinu da ne šalje nemačke redovne trupe u Španiju, jer bi usled takvog divljanja nemački vojnici postali demoralizovani.) Ta vrsta posebnog ratnog ponižavanja i mučenja žena biće spomenuta, zapravo pocrtana i u Vahidovom izveštaju o Srebrenici, kao i u ispovestima logorašica iz Jasenovca, ali i u sećanju na partizanski osvetnički pir na Kočevskom rogu na samom kraju Drugog svetskog rata.
Lično Nadino iskustvo sa frankistima, ali i sa sovjetskim instruktorima („teškom mukom sam se odbranila od pohotnog Ruje, proklet bio!“) i različitim strukturama republikanskih vojnika, daju vanredno zanimljivu sliku kompleksnosti Španskog građanskog rata u kojem nijedna od zaraćenih strana nije pošteđena kritičkog osvrta. Na primer, poput nikada rešene enigme ubistva u opkoljenom Madridu novembra 1936. popularnog anarhiste Bonaventure Durutija za koje se po inerciji optužuju frankisti, a zapravo je on lako mogao biti žrtva i sovjetskih oficira. I dok smo decenijama imali crno-belu istorijsku sliku ovoga sukoba koji je svet uveo u Drugi svetski rat i koji su jugoslovenski istoričari opisivali isključivo iz svoje ideološko-pragmatičke (komunističke) perspektive, sada dobijamo razuđeniju narativnu sliku sukoba u kojem, kao i u svakom ratu, građanskom pogotovo, zaista nije bilo nevinih.
Kada se Nada vrati u Jugoslaviju, njeni drugovi komunisti će nju i njenog budućeg muža Lukasa sumnjičiti i kriviti što su se živi vratili iz Španije, jer, po njihom sudu, samo mrtvi mogu biti junaci revolucije (ili Nadinim rečima: „...uspela sam da propustim neponovljivu priliku da moj život bude uzidan u mit komunističke ideje i partije...“). Međutim, svet će dosegnuti neviđene mračne dubine nedugo potom, kada počne Drugi svetski rat. I tako počinje treći prsten pripovedanja. Nadin otac, dr Draško Marković, poreklom iz Crne Gore, posle Prvog svetskog rata započeće lekarsku karijeru u Zagrebu, gde se uskoro i ženi devojkom iz stare i ugledne gradske porodice („njeni Magdići su od četrnaestog stoleća u Zagrebu“). S obzirom da je uspešan i ugledan dermatovenerolog ni ustaše ga nakon preuzimanja vlasti neće dirati neko vreme (iako znaju za njegovu nacionalnu, a ćerkinu ideološku pripadnost), zato što će mnoge od njih uspešno lečiti od polnih bolesti: „Draško ne da nije obeležen niti preseljen, nego je i nagrađen: uključen kao honorarni saradnik Liečničkog povjereničtva za Ustašku vojnicu za lečenje endemskog sifilisa među bosanskim ustašama“. Međutim, kada njegova ćerka Nada odbije udvaranje visokog ustaškog oficira Ante Moškova („bio je on najobičniji sifilistični, promiskuitetni ustaša!“), ubrzo će se, kao vid njegove osvete, u logoru Jasenovac naći i doktor i njegova ćerka.
I tako dolazimo do centralnog prstena romana, do srca tame, najmračnije tačke istorije Balkana, istinskog pandemonijuma – ustaškog logora u Jasenovcu. I pored tako očiglednih ogromnih razmera zločina koji se tu dogodio, ovaj logor je vrlo malo dotican u srpskoj i drugim južnoslovenskim književnostima nakon Drugog svetskog rata. Da li zbog unutrašnjih barijera ili teškoće pronalaženja adekvatnog umetnički validnog izraza, tek tema je bila na marginama decenijama. Naši pisci poput Đorđa Lebovića (u drami „Nebeski odred“ i romanu „Semper idem“), Aleksandra Tišme (u romanu „Kapo“ ili „Knjiga o Blamu“) i Danila Kiša (u romanu „Peščanik“ i knjizi „Goli život“), pridružili su se nekim od svojih dela krugu autora koji čine Primo Levi, Eli Vizel, Imre Kertes ili Boris Pahor, odnosno tzv. logoraškoj književnosti i pokušaju hvatanja u koštac sa temom holokausta. Međutim, tema logora smrti na Balkanu ostaće gotovo neobrađena do 90-ih godina prošlog veka kada David Albahari u romanima „Mamac“ i „Gec i Majer“ tematizuje ustaški teror, logor Staro sajmište i stratište u Jajincima. Na ovaj niz se nadovezuje centralni prsten priče romana „Ostaci sveta“.
Pored toga što će nesumnjivo glavna junakinja romana, Nada, u trenutku počinjanja novog, modernog rata (za koji će reći da izleda kao limunada u odnosu na njen rat: „Rat je... kad za dva-tri dana špansko-marokanska vojna rulja pobije gotovo četvrtinu stanovništva jednog bivšeg levičarskog gradića u Estramaduri...“ ) izneti slušaocima svoju ispovest o boravku u Jasenovcu koji je mera užasa i slika pakla na zemlji, ona će paralelno sa time dati i sliku ratnog Zagreba i galeriju likova ustaških rukovodilaca koji su na neki od načina bili povezani sa logorom. Pukovnik Ante Moškov je prvi od njih, dobro izabran i opisan lik čoveka koji je rođen u Špiljarima kod Kotora, zaručnik ćerke poglavnika Ante Pavelića, Višnje. (Pred kraj života Višnja - umrla je 2015. godine - će novinaru španskog lista El País Semanal, Pablu de Ljanu, reći: „Jasenovac je potpuno pretjerivanje. To je bio radni kamp gdje je bilo siromaštva, ali imali su doktore, svoje lidere, sve što su željeli. To nije bio Aušvic, razumijete? Tamo su svi bili živi i dobro.“ Objavljeno 3.4.2020. godine, https://english.elpais.com/archive/2020-04-03/.) Sujetni i promiskuitetni bonvivan naviknut da uzima sve što želi, Nadino odbijanje njegovog udvaranja doživeće kao razlog za osvetu zbog koje će je poslati u jasenovački logor. (Junakinja romana Davida Grosmana „Život se sa mnom mnogo poigrao“, starica Vera, će reći: „Rat na Balkanu ima drukčiju logiku. Rat na Balkanu je prvenstvno kazna. Ovde kažnjavamo.“) Nadin muž, Lukas Ćipelj, vijaće Moškova da bi osvetio ženu i tako će maja 1945. stići i do Zidanog Mosta gde će na zarobljenim ustašama iskaliti svoj bes, s obzirom da je Moškov uspešno pobegao. U samom logoru Nada će preživljavati glad, bolesti, prljavštinu, stalna silovanja i težak fizički rad. Tu će privući pažnju Vilima Petrača (fikcionalni lik), neuspešnog pisca čije ekspresionističke radove niko nije razumeo i koji je „zbog pisanja degenerisane poezije kazneno poslan u Jasenovac“ gde treba da nožem pokaže pravu pripadnost ustaškoj ideji. Njegovo delovanje i razmišljanje, vođenje estetizovanih dnevničkih beležaka, vidi se kao groteskni manifest ustaškog ekspresionizma u kojem su ubijanje i klanje delovi umetničko-naučnog eksperimenta u kojem, naravno, žrtve nisu nimalo bitne. Pred čitaocem se pomalja potpuna pomračenost uma, jer jednino tako se Jasenovac mogao desiti. I svako davanje smisla, poput objašnjenja da su masovna dnevna ubijanja vršena zato što u logoru nije bilo dovoljno mesta za toliki broj zatvorenika, tu ne može biti ništa drugo nego blasfemija. U galeriji likova naći će se još jedna istorijska ličnost – franjevac Miroslav Filipović-Majstorović. On je kombinacija religijskog fanatika sa ekstremističkom političkom ideologijom ustaša, koji će 1942. godine odlukom Vatikana biti isključen iz Crkve. Ali ga to nije sprečilo da u tzv. „javnim nastupima“ ubija zatočenike u svojevrsnim mističim kvaziritualima. Jedan od preživelih logoraša, Egon Berger , opisuje Majstorovića obučenog u elegantno odelo, našminkanog i napuderisanog, sa zelenim lovačkim šeširom na glavi dok sa nasladom posmatra svoje žrtve. On je otelotvorenje opake psihopoatologije za koju je klanje ljudi bilo vid samoostvarivanja.
U sveskama Vilima Petrača (koje krije od ustaške sabraće, ali ih daje na čuvanje Nadi koju istovremeno zlostavlja, siluje i čuva) videćemo tako makabristički grotesknu galeriju („Groteska je jedina pilula uz koju je moguće ispiti čašu krvi.“ kaže Vajo iz Srebrenice) patološki izobličenih umova koji su gospodarili ustaškim logorom smrti, kao i, verovatvno, svim takvim logorima na svetu. Pripovedač je pažljivo individualizvao svakoga od njih: Petrača, Luburića, Moškova, Majstorovića, indirektno Antu Pavelića i Mileta Budaka kao „pisce“ u kojima se svima vidi operetska banalnost primitvnog zla koje je želelo da sebe prikaže kao uzvišeno poslanje, uprkos materijalnim činjenicama koje su govorile suprotno. Pa će tako Nada tokom jednog od beskrajnih silovanja primetiti detalj koji govori više od eseja o psihologiji zločinaca: „...njihove raskopčane falš uniforme, jeftine kopije esesovki od ponajgoreg crnog štofa, na kojem se lako opaža svaka promena poput krvi, ŷši, nanesene mrve blata ili brašna, ili vlasi kose silovane žene...“. Vidimo tako da umesto odviše estetizovanog izraza, Marojević donosi hladan opis svakodnevnih stradanja jasenovačkih logoršica i logoraša, gotovo dokumentarističko pripovedanje o gladi, bolesti, sistematskim silovanjima („I onda se setih svih koji su me tamo imali... Šest... Možda sedam ih je bilo... Bila sam neutešna... Ponekad sam to i sad... Uvek sam neutešna... Zauvek.“ kazaće Nada), nasilju, smrti i zverskim, sadističkim ubistvima kroz koje otkriva mračnu celinu sveta, odnosno drugog sveta – sveta čistog zla. Onog sveta čije su konture naslutili početkom 20. veka Franc Kafka i Džordž Orvel i koji se dve-tri decenije potom u potpunosti materijalizovao.
Nadina ispovest koja pokriva Španiju, Jasenovac i Zidani Most pocrtaće kao malo koje književno delo u srpskoj književnosti figuru žene kao najveće žrtve XX veka – jer od Frankovih marokanskih legionara, do ustaša, ali i partizana, svi žene siluju i ubijaju ih bez mnogo dvoumljenja, iako je po pravilu reč o ljudskim bićima koja nisu u mogućnosti da im pruže otpor ili ugroze zlikovce ni na koji način. A sve, navodno, u ime velikih ideja i totalitarnih ideologija. Imajući sve to vidu, čini se da se Igor Marojević rukovodio činjenicom da tzv. logorska književnost nije samo oblik svedočanstva, već da ona treba da bude i oblik odavanja pošte stradalima. Jer, setićemo se reči Imre Kertesa (koji je kao dečak prošao logore Aušvic i Buhenvald) da je Spilbergov film „Šindlerova lista“ falsifikat, jer priča o holokaustu nije priča o preživljavanju, već priča o pomoru, s obzirom da je broj preživelih Jevreja minoran u odnosu na broj ubijenih. Da je priča o ubijenima priča o istinskom zlu. Verujem da se upravo zato Marojević u svom romanu nije previše udaljavao od činjenica, jer je i broj preživelih jasenovačkih logoraša minoran u odnosu na broj onih koji su tamo ubijeni. Ideologijama koje su do toga dovele pisac se nije bavio esejistički, već je pustio da sudbine njegovih junakinja i junaka svedoči o njima. Kao što je i zločince personalizovao, ne obezličujući ih kroz zbrine kvalifikacije, već ih je konkretizovao kao najbolji način pokazivanja banalnosti zla. Tako će Nada opisujući Vilima Petrača reći: „...što je njega, kao dotepanca iz Podruta kraj Novog Marofa, ona kao rođena purgerka stalno odbijala, dok ja nisam bila u prilici da ga odbijem... (...) počeo je da se žali da je posve neshvaćen, i kao pisac, i kao koljač.“ U ovakvoj antideologičnosti koja otkriva koren zla a ne samo njegovu pojavnost, autor je i ovoga puta bio dosledan, kao i u svojim ranijim knjigama, i zato je stvorio delo koje nije nikakav literarni iskaz „za“ ili „protiv“, već umetničko delo koje na vrlo skrupulozan estetski i etički način interpretira najtraumatičniju tačku novije srpske istorije, ne igra na „kartu“ vanknjiževnih elemenata kojima bi se u zasenak bacila sudbina pojednica kojom, najzad, u istoriji sve počinje i završava se i zato ne ostavlja prostor za učitavanja koja bi sećanje na žrtve i zločince relativizovala. Već nas neštedimice suočava sa zlom koje je nesputano divljalo godinama. I tim činom Marojević je nadišao svaku literarnu modu i samosvrhovitu igru i ušao u krug autora čija dela pokušavaju da odgonetnu najteža otvorena pitanja iz veka iza nas, ali i onoga u kojem živimo.
Izvor: „Prosvjeta“, Zagreb
Autor: Mladen Vesković
Fotografija: Vladimir Manojlović