Intervju Igora Marojevića: Možda sam poetički sociopata
Pisac i prevodilac Igor Marojević (1968) do sada je objavio petnaest knjiga, piše romane, priče, drame, eseje, prevodi sa španskog jezika. Najveću pažnju i najbolju recepciju u književnoj javnosti izazvao je njegov roman Ostaci sveta (2020) čija se radnja proteže od Španskog građanskog rata, preko ilegalnog delovanja komunista u Kraljevini Jugoslaviji, Jasenovca i Blajburga, Srebrenice i NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Marojevićeva proza se grubo može podeliti na intimističku i na onu koja se referiše na istorijske događaje. Sam pisac svoje knjige organizuje u tematske cikluse (Beogradsko petoknjižje, Etnofikcija).
Nedavno ste dobili prestižnu Andrićevu nagradu. Pre toga priznanja posvećena Pekiću, Selimoviću, Despotu Stefanu Lazareviću... Kada je reč o pisanju posle dobijanja nagrada sa imenima važnih pisaca, da li pišete smelije i lakše, ili ste obazriviji i samokritičniji prema sopstvenom tekstu?
Moja osećanja su dvoguba: kao da sam bliži tim piscima, ali i, nekako, kao da sam im povredio posthumni prostor intime. Inače se trudim da nagrade ne utiču na moje pisanje; kada bi posle dvadeset pet godina sistematskog bavljenja prozom bilo koje eksterne okolnosti uticale na mene, osećao bih se glupo. Mislim da mešavina smelosti i obazrivosti koje spominjete – kao i izvesna samokritičnost – moraju postojati kod svakog čoveka što iole ambiciozno piše, bio ovenčavan priznanjima ili ne. Ili je možda lakše da u svojstvu takve neizostavne osobine spomenem hrabrost, jer ona je donekle promišljena smelost, pa utoliko i mešavina smelosti i obazrivosti.
Junaci nagrađene priče Slikopisanje i ostalih priča iz ciklusa Smrti poznatih su istorijske ličnosti. Kako od istorijskih ličnosti, po vašem ličnom iskustvu, nastaju književni likovi? Šta vas isprovocira da krenete baš od tog, a ne od nekog drugog čoveka?
Možda me najviše provocira kad je u građu uzidana groteska. Tako je i kod sve četiri priče iz spomenutog ciklusa. Ako govorimo o Slikopisanju, nazvao bih grotesknom potrebu Ante Pavelića da se javno eksponira i tako sebi nacrta metu pošto je kao zlikovac respektabilnih razmera posle Drugog svetskog rata jedva pobegao iz Evrope u Argentinu. Možda je čak grotesknija činjenica da mu je o svom ruhu i kruhu presudio četnik i bivši partizan damskim pištoljem i tako za nekoliko sati ili nekoliko dana preduhitrio izvanredno opremljene i dobro plaćene agente „Mosada“, centra „Simon Vizental“ odnosno zagrebačke i beogradske službe bezbednosti. Iako sam naklonjen Federiku Garsiji Lorki, on je pred gotovo izvestan Španski građanski rat odbio ponude za azil iz dve latinoameričke države jer je morao da u rodnom predgrađu Granade vidi mamu, tatu, zeta i sestru koja ga je, kad je rat počeo, pod ucenom potkazala desnim pobunjenicima što su mu ubrzo presudili. Da, uz Slikopisanje, osim priče Zloćudna lepota sarkazma iz ciklusa Smrti poznatih, spomenem i poslednji narativ u knjizi Sve za lepotu, Tranzit. Naime, na pisanje o samoubistvu Valtera Benjamina nagnao me je moj šestomesečni život u gradiću Port Bou na špansko-francuskoj granici u kojem je nemački autor sebi presudio. Tačnije, nagnalo me je to što je posredi jedina varoš koju sam video u kojoj se gotovo svi žitelji razumeju ako već ne u filozofiju, onda bar u završetak života jednog njenog predstavnika koji im je bio sugrađanin vrlo kratko ali im je trajno obeležio živote sopstvenim značajem i suicidom u njihovom mestu za šta mu, što decenije prolaze, ispoljavaju sve veću zahvalnost sve različitijim i međusobno nepomirljivijim teorijama o njegovoj smrti.
Od čega zavisi da li ćete o nekoj temi/ideji napisati priču ili roman?
Kao što sam rekao, groteska je obično jedan od dovoljno jakih okidača. I nju s te strane doživljavam kao svoju utrobnu potrebu, koja me i inače opredeljuje da se okrenem izvesnoj temi. Ako se abdominalni porivi još podudare s temom koja je tabuizovana, utoliko bolje.
Vraćate se svojim starim rukopisima. Menjali ste neke priče pre no što ste ih uvrstili u knjigu Sve za lepotu. Šta bolje vidite u sopstvenom tekstu kada mu se vratite?
Ne radim nužno na sopstvenom tekstu da bih ga poboljšao. Od romana Žega, izvorno objavljenog 2004, a u ponovljenom izdanju 2008. godine, napravio sam ne popravljenu već proširenu, extended verziju, a pojedine priče iz Sve za lepotu jednostavno sam dopunio naslovnim pojmom ako su bile lišene koncepta lepote jer nisam želeo da knjiga bude samo izbor najboljih kratkih narativa jednog autora ili onih koje je on doživeo kao takve, nego i da sadrži izvestan vezivni termin. Tako se lepota može čitati i kao glavna junakinja mog poslednjeg dela, koja varira iz poglavlja u poglavlje. E sad, kod nekoliko priča iz knjige i kod nekoliko svojih dužih narativa naknadno sam video da su lišeni pojedinih pripovednih rešenja kakva sam otkrivao postepeno, zahvaljujući uverenju da se sistematskim radom stiče gotovo neprekidna minimalna uzlazna putanja, pa se ispostavilo da se neretke naratološke tajne takvim pristupom s vremenom odgonetnu. Ne vidim zašto bih propustio da ih utkam u tekstove za koje procenjujem da su, u okviru onog što pišem, vredni ponovnog rada na njima i svoje najbolje moguće definitivne verzije.
Knjige koje ste do sada napisali grupisali ste u četvoroknjižja i petoknjižja. Tematski? Zašto vam je to važno?
Nije samo tematski, nego su i postupak i vremenski opšti okvir u njima drugačiji. Beogradsko petoknjižje i naslovi koji ga čine, od kojih je najpoznatiji zbirka priča Beograđanke a najdovršeniji verovatno roman Tuđine, tretiraju našu prestonicu s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka a prosede je neorealistički – gdegde i digitalno realistički – koji pretežno primenjujem kada pišem o savremenosti. Žega, Šnit, Majčina ruka i Ostaci sveta kao dosad objavljeni romani Etnofikcije tretiraju pogrome dvadesetog veka na primerima Nemaca, Španaca, Srba i okolnih naroda, a prva tri povezuje to što su jedine evropske nacije koje su bile izolovane tokom dvadesetog veka. U tom trenutnom četvoroknjižju i budućoj pentalogiji primenjujem pristup za koji ne nalazim dovoljno sličnosti sa poetikama drugih pisaca pa pretenciozno smatram da sam je izumeo kao i njen naslovni termin, bar što se književnosti tiče. Kad oba ciklusa budu gotova i objavljena u dva toma od po pet dela, nekima koji su se javno čudili kako je moguće da jedan te isti pisac piše o savremenim Beograđankama i Jasenovcu u Nezavisnoj državi Hrvatskoj biće lakše da shvate. Uostalom, svrstavanje u dva odvojena ciklusa ima za cilj da osim na razlike ukaže i na međusobne sličnosti, u smislu pojedinih zajedničkih poetičkih crta za moje neorealističke i etnofikcionalne narative, bez obzira na njihovu okvirnu različitost. Na samom kraju, u Zapadnim književnostima nije toliko čudno da pisci ovako odeljuju svoje knjige, Austrijanac Tomas Bernhard je na primer objavio Autobiografsko petoknjižje, a jedan od meni omiljenih španskih autora, Pio Baroha, čak jedanaest trilogija odnosno tetralogija, koje je sam odredio kao takve.
Prevodite književna dela sa španskog jezika. Koliko je prevođenje stvaralački proces, a koliko ono što prevodite utiče na vašu književnost?
U nekom trenutku svog literarnoga bavljenja počeo sam da se trudim da na moju književnost tuđa utiče što manje a ako sticajem okolnosti nekom piscu kog prevodim ili ga samo čitam, pišući zađem na bilo koju vrstu terena, nastojim da parodiram njegov stil kako bih izbegao ponavljanje bez razlike, koje je vrhunski recept za poetički krah. Ako mi pak tuđa knjiga koju prevodim ne prija naročito, dešava se obrnut proces od onog koji ste spomenuli u pitanju: kako bih se dopunski animirao, pravim labav prozni prepev i bez i najmanje griže savesti namećem originalu sopstveni stil. Neko bi rekao da sam poetički sociopata. No prepevi su ne samo stvaralački čin, već su i legitimni, zar ne? Baš kao što je to i popravljanje vlastitih rukopisa...
Kakav je vaš odnos prema aktuelnoj književnoj kritici, ili – da li verujete kritičarima?
Vera mora da postoji, inače ništa ne bi imalo smisla. E sad, pitanje je kolika ona treba da bude, odnosno koliko je smisla dovoljno za život. Doduše, izvesnog smisla ima i govorenje o većinskom besmislu. Ali ako se nagnemo kritičarima, generalno im verujem donekle, ne baš previše, ali dovoljno da su mi u ranijoj fazi objavljivanja više pomogle negativne kritike od pozitivnih. S druge strane me ohrabruju neki noviji profesionalni čitaoci, još pre Andrićeve nagrade sam javno konstatovao njihovu vrednost i vrednost pažnje, a sama činjenica da nisam poznavao nijednog člana žirija za dodelu potonjeg priznanja i da je njime ovenčana priča koja govori o izrazito tabuizovanom glavnom junaku donose mi, sem vere, subjektivnu nadu u makar delimično osavremenjenje i dekorumpiranje našeg književnog aparata kao i izvesno objektivno potkrepljenje te nade.
Autor: Sanja Milić
Izvor: „Književni magazin”, br. 229, str. 2-3.
Fotografija: Vladimir Manojlović