Nova studija o romanu „Ostaci sveta” Igora Marojevića
IMA LI DOSTOJNOG SLUŠAOCA?
Roman „Ostaci sveta” Igora Marojevića u savremenoj romanesknoj produkciji izdvojio se po temi koju obrađuje, istorijskom opsegu koji zahvata i načinu umetničke obrade . Da bi ostvario postideološki diskurs o ratovima u 20. veku – od Španskog građanskog, preko Drugog svetskog rata, do pogroma na teritoriji SR Jugoslavije, zaključno sa NATO bombardovanjem, pisac se opredelio za poliperspektivnost – desetak naratora ispoveda svoje iskustvo rata, ili iskustvo svojih bližnjih, tako što svako poglavlje, izuzev onih nekoliko u kojima se pojavljuje pripovedač Martin Inić, predstavlja po jednu ispovest ostvarenu u formi skaza i naslovljenu imenom junaka. Iako je skaz tradicionalna pripovedna tehnika, čiji su umetnički efekti teorijski tumačeni još od Ejhenbauma i Vinogradova, a ni naslovljavanje poglavlja junakovim imenom nije nov postupak u srpskoj prozi, Marojevićeva inovativnost ogleda se u upotrebi ulančanog skaza – tamo gde je jedan junak prestao da govori nadovezuje se govor drugog junaka. Takvim kompozicionim rešenjem pisac maksimalno iščezava, ostavljajući čitaocu da sam stiče utisak o likovima i njihovim odnosima. Likovi su svojim govorom krajnje individualizovani, a prema načinu na koji je skaz izveden može se govoriti o oba njegova tipa: i interpretativnom i narativnom. Idiolektima je dobijen „vatromet jezičkih bravura” (Perišić 2020: 64), i postignuta reljefnost u karakterizaciji likova u statusnom, obrazovnom, religijskom ili nacionalnom pogledu, što se često reflektuje u njihovim međusobnim odnosima, gde su postupci solidarnosti i/ili nejednakosti najpre jezički posredovani. No budući da ispovest u Ostacima sveta kroz različite psihološke motivacije postaje kompleksno pitanje i ambivalentan fenomen – kao trenutno ili delimično rasterećenje onog ko se ispoveda, ali i kao verbalno nasilje prema slušaocu, čitalac neretko biva pred dilemom kakva je ljudska potreba, želja i mogućnost za razumevanjem. S obzirom na takav tretman ispovesti, pokušaćemo neke njene aspekte ovde da naznačimo s pragmalingvističke tačke gledišta, dok će terminologija konverzacijskih maksima koja je dobila široku primenu u analizi diskursa biti korišćena u uslovnom smislu budući da je pre primenjiva na kraće razgovorne situacije i jednostavnije kontekste od onih kojih se nalaze u književnom tekstu .
S obzirom na to da je većina romana oblikovana na osnovu razgovornog stila, odnosno usmenog obraćanja drugome, komunikacija kao takva je posebno naglašena . Naime, ulančavanjem skaza, kao i preplitanjem monološko-dijaloške forme, što je u okviru pojedinačno naslovljenih ispovesti formalno izvedeno interpunkcijskim znakom tri tačke kao signalom za „izostavljena pitanja koja pripovedačima postavljaju slušaoci i njihove komentare na trenutni iskaz” (Marojević 2020) , pisac je želeo da istakne dijaloški karakter situacije, ukazujući na to da i duže monološke partije uključuju sagovornika – govornik neprestano podseća na sagovornikovo prisustvo i uvodi ga u razgovor, što se u samom tekstu fingira čestim potpitanjima ili digresijama (v. Tošović 2002: 381). Tačnije rečeno, prema formalnom kriterijumu, ovde postoje dva tipa dijaloga – pravi (neposredni), onaj u kojem čitalac prati smenu replika sagovornika, što je ređe prisutno, i hibridni (posredni), kada iz naratorovih reči i interpunkcijskog znaka tri tačke uviđamo na koje se sagovornikovo pitanje odgovara. Zato je uz važnost teme junakovih ispovesti značajan i njihov odnos prema onima kojima govore – slušaocima. U Ostacima sveta ta dva odnosa često su uslovljena, jer za razliku od statusa slušaoca u Petrijinom vencu, koji je fiktivan, odnosno pasivan (up. Srebro 1980: 617), u romanu Ostaci sveta književni junaci su i učesnici radnje i slušaoci tuđih ispovesti. Njihova dvostruka uloga važna je koliko sa kompozicione strane, jer usmerava radnju romana, tako i u pogledu motivacije junaka, kao i oslikavanju njihovih odnosa, koji će se uglavnom razlikovati s početka i s kraja romana. Upravo se u dijalogu – stvarnom ili hibridnom, oni otkrivaju kakvi zaista jesu a ne kakvi misle ili bi želeli da budu. Zato je dijalog problematizovan ne samo iz kolektivne vizure kroz različite poglede na ratna zbivanja već i iz individualne, upravo kroz odnose likova jednih prema drugima. Ukoliko je jedna od opštih karakteristika razgovora zajednički napor sagovornika da ostvare neki cilj (Grajs 1975), videćemo da kooperativnost u tom smislu ostvaruju samo neki likovi, i to po pravilu oni koji nisu u najbliskijoj krvnoj vezi. Drugi, koji su zbog nečega pogođeni iskustvom svojih bližnjih, ili koji nemaju razvijen osećaj empatije, ne uspevaju da se stave u njihovu poziciju i do kraja prihvate njihovu istinu ili karakter. Među takvima su Boško Čipelj i njegova majka Nada Marković, čijem ćemo odnosu i karakterizaciji ovde posvetiti pažnju, i to na osnovu pojedinih elemenata razgovornog stila u kojem dolazi do izražaja kooperativni principi, kojih se sagovornici manje ili više (ne)pridržavaju.
*
Među stilske karakteristike romana „Ostaci sveta” kritika je do sada istakla hladan i precizan jezik kojim su predočene patnje i stradanja u veku logora, svesno zaobilaženje „odviše estetizovanog izraza”, „hladan, gotovo dokumentaristički opis svakodnevnih stradanja jasenovačkih logoraša” (Vesković 2021). Ipak, kada se u obzir uzmu međusobni odnosi junaka, a ne predmet njihove ispovesti, onda taj stil više nije hladan ili distanciran. To se vidi i na primeru Boška Čipelja i njegove majke Nade Marković. Ako je, prema postavkama i rezultatima pragmalingvistike, razgovor zajednički napor sagovornika koji „u svakom trenutku vide neki zajednički cilj kojem je razgovor upravljen ili barem zajednički prihvatljiv pravac tog razgovora (v. Kordić 1991: 89), pomenuti likovi, mada i većina drugih, usled nekog oblika nejednakosti (statusne, uzrasne, iskustvene i sl.) svesno ili nesvesno krše pojedine kooperativne principe na kojima uspešnost razgovora počiva. Njihova upotreba jezika s jedne strane odgovara prirodi situacije u kojoj se nalaze, a to je mahom porodična ili prijateljska atmosfera u kojoj je razgovor spontan i neusiljen, ali se ona i razlikuje od slučaja do slučaja – u Nadinom primeru u zavisnosti kome se obraća postoje izvesne nijanse u ophođenju, u Boškovom se stav menja prema određenim likovima, a odnos potčinjenosti ili dominacije reflektuje se i kroz jezik, pre svega njegov leksički plan. Tako će Nada mahom kršiti principe pristojnosti, dok će Boško osim principa pristojnosti kršiti i kategoriju modaliteta. Takođe, na osnovu kategorije relacije može se videti različit odnos majke i sina povodom Nadinog logorskog iskustva. Ono što je za Nadu relevantno, Boško ignoriše i upućuje na logorske i ratne momente koje ona prećutkuje, podrivajući time verodostojnost njene priče. Da bismo predočili takve momente, ukratko se podsećamo kooperativnih principa razgovora.
Iz pragmatike diskursa poznati su Grajsov i Ličov pristup komunikacijskoj kooperativnosti i njegovim principima. Grajs smatra da efikasnost komunikacije leži u poštovanju sledećih konverzacijskih maksima: od učesnika komunikacije zahteva se 1. da budu informativni ni manje ni više od onoga što je potrebno (maksima kvantiteta); 2. da ne govore ono za šta se zna ili veruje da nije istinito (maksima kvaliteta); 3. da prezentovane informacije budu relevantne za temu ili/i korisne za ostvarenje datog komunikacionog cilja (maksima relevantnosti); i 4. da način organizacije i prezentacije poruke bude jasan, razumljiv, sažet (Grajs 1975: 46–48). Za razliku od Grajsa, Lič je naglasio važnost principa pristojnosti i njegove maksime takta, velikodušnosti, odobravanja, skromnosti i simpatije. „Dok je funkcija kooperativnog principa da osigura da ono što je rečeno zaista doprinosi pretpostavljenom ilokucionom cilju, funkcija komplementarnog mu principa pristojnosti jeste održavanje društvene ravnoteže i prijateljskog odnosa koji pružaju mogućnost uzimanja za sigurno da sagovornici zaista primenjuju kooperativni princip” (v. Kordić 1991: 90). Osim u slučaju pripovedača Martina Inića, koji se usled svoje povučenosti, ali pre svega karaktera i obrazovanja vlada pristojno prema sagovornicima, uvažavajući njihove želje i postupke, najčešće nauštrb svojih iskrenih pobuda, kao što i jedini pokazuje osećaj altruizma , odnosi društvene ravnoteže ili prijateljskog odnosa narušeni su među svim ostalim likovima, odnosno na svim relacijama: prijateljskim, ljubavničkim, rodbinskim, profesionalnim, pa i porodično najbliskijim kakvi su majka–sin, odnosno obrnuto.
Razlog narušenih odnosa, ukoliko ih sagledavamo prema Grajsovom modelu konverzacije (uključujući i književnu), nastaje zato što se konverzacija sagledava kroz određene, uslovno govoreći, idealne okvire, ili bolje reći „okvire” uopšte, a koji bi se jedino mogli postavljati ako su sagovornici u ravnopravnom odnosu. „Problem sa G[rajsovim] modelom – a samim tim i sa analogijom koja se preko njega uspostavlja s književnom k[onverzacijom] – u tome što za volju kooperativnog potcenjuje strategijsko delovanje koje se upravlja željama, interesima, moćima i sl. Težnju prema konsenzusu moguće je zamisliti samo tamo gde sudeonici konverzacije i književne k[onverzacije] kreću s jednakih pozicija, s istim pravima i ciljevima, što je rijedak slučaj. Češće nas k[njiževna] k[onverzacija] smješta na presjecište sukobljenih ili barem protuvrječnih namjera, ciljeva, želja i interesa” (Biti 2000: 261).
Boško Čipelj
Boško Čipelj je mešovitog špansko-srpskog porekla, govori oba jezika, ali španski tečnije usled dvadesetogodišnjeg boravka u Madridu, gde se školovao i započeo psihijatrijsku karijeru. Njegov „ukvaren” srpski prepoznaje se „i u gramatici i u nepreciznom izgovaranju pojedinih suglasnika”, kako to opisuje pripovedač Martin Inić, čijom pričom započinje radnja romana. Celo poglavlje koje nosi naziv „Boško Čipelj” i koje u formi okrnjenog dijaloga predstavlja njegovu priču Iniću tokom vožnje za Bosnu gde odlazi da održi psihijatrijsku seansu, puno je španskih izraza i njihovog naknadnog prevoda, čime se prenosi neposrednost i dinamičnost razgovora. Posebnu crtu autentičnosti Čipeljeve ličnosti pisac je izgradio kroz jezik, Boškovim mešanjem suglasnika ć i č, ili kada po automatizmu jezičke tvorbe koristi reč koja mu se čini prikladna za opis kafane na putu, pa proverava kaže li se „usputujuća”. No ti zanimljivi, pa i humorni elementi koji nam najpre približavaju Boškov lik nemaju uvek funkciju da predstave samo verodostojnost Čipeljevog bilingvizma. Kada koristi kastiljske izraze gde im nije mesto, taj jezički momenat uvodi još jednu dimenziju u karakterizaciju ovoga lika. Naime, na Inićevo pitanje je li naumio da ga vodi u Bosnu kao telohranitelja, Čipelj ne odgovara srpskom već španskom rečju „Ne bih te vodio kao guardaespaldas“, što Inić ne razume te ovaj mora prevesti. Takvih potreba za prevodom javlja se više puta, a evo i čitavog pasusa sa nekoliko španskih izraza koje Inić u tom trenutku ne razume, te je, gledano prema Grajsovim kategorijma analize ovog mikrodiskursa, prekršena kategorija modaliteta odnosno supermaksima koja podrazumeva da doprinos razgovoru bude jasan:
“Najiskrenije, potpuno izlečenje ionako je nemoguće, chico - sudeći po tonu, Čipelj kao da mi je neupadljivo ili ritualno izjavljivao saučešće: gotovo je šaputao. – Budimo iskreni: ko u iskustvu gaji tri-četiri jaka trastornos depresivos, a ti si taj sigurno, toliko je temeljno i duboko načet, da bi mu trebalo vek ili vek i po da se skroz recupera. Bihevioristi će ti tražiti da dolečiš bar godinu dana i dalje, samo kako bi ti mogli još uzimati para. Ali ako se apsolutno nemoguće, u merama smo relativnog, pa je tebi za osnovno rekuperovanje i ovo dovoljno, samo moraš dobro da paziš da postaneš emocionalno razumniji. Drugo je ako si težak i sasvim neizlečiv slučaj, kao moja majka. Ona se ni bi oporavila za hiljadu godina. Al fin y al cabo, investirala je pet i po decenija u zaborav svojih trauma i uspela je da zaboravi samo pojedine. Ali to je normalno. Ne pamti onaj ko se trudi da upamti, a pamti onaj ko bi voleo da zaboravi. … (2020: 28–29).”
Na Inićevo pitanje šta znače dotične reči i izrazi, Čipelj ponovo naknadno prevodi, uz savet Iniću da reči zapisuje u svesku i tako uči španski:
“Chico je dečko, trastornos depresivos je depresivna oluja, ili, što bi vaši stručnjaci rekli, depresivni poremeđaj. Recupera je treće lice jedine od recuperar, a to bi značilo: povratiti se. Al fin y al cabo: na kraju krajeva.
Osim što u datom momentu Čipelj ne pokušava da do kraja bude jasan sagovorniku, već upotrebom stranih reči otežava komunikaciju, zbog čega čak na izvestan način narušava princip pristojnosti i time, svesno ili nesvesno, iskazuje latentnu dominaciju nad sagovornikom, iz ovog njegovog odgovora vidi se još nešto: za donekle različiti upotrebu reči trastornos depresivos, koja se u španskom razume kao „depresivna oluja”, a u srpskom „depresivni poremećaj”, upotrebom zamenice vaš („što bi vaši stručnjaci rekli”) iskazuje distancu o odnosnu na drugačiji kulturološki milje, prisvajanjem španskog kao jezika s kojim se identitetski ipak više poistovećuje. To će i eksplicitno iskazati na kraju romana, u momentu frustracije kada kao pritvorenik Mojaša Kažića izjavljuje: „Ja kao Španjolac… Ja kao katolik… Ja kao Hrvat… Naravno da nisam nikakav Čipelj iz Brezovika, nego Čipelj iz Madrida, u krajnjem slučaju iz Katalonije…” (2020: 373) ili „Moja majka kada govori o logoru i vašim, srpskim žrtvama, preteruje kad tvrdi da je kriva za propast levice u Španskom građanskom ratu… (2020: 374)”. Razlog Čipeljevom opredeljenju za pripadnost španskom nazoru može biti dvostruka: u tom trenutku Španija je slobodna, Srbija odnosno Jugoslavija je u ratu, i to prema vladajućim ideologijama omražena strana. S druge strane, odbijanje da majčinu ispovest prihvati kao objektivnu istinitu, što je motivisano njegovom saznanjem da nije nastao kao plod ljubavi, takođe je latentni beg od istinskog suočavanja sa sobom. Izbegavajući sopstvenu najbolniju temu, Čipelj sve vreme kod čitaoca podriva autoritet profesionalnog psihijatra, spremnog da se suoči sa izazovima ispovesti njemu najbliskijih. Selektivno prihvatanje majčine traume on opravdava njenom demencijom ili prećutkivanjem određenih pojedinosti iz logorskog života, što njenu priču i doživljaj rata, po njemu, ne čini dovoljno objektivnom. To, međutim, ne umanjuje njegovu osnovnu nemogućnost da se njenu najveću traumu prihvati do kraja.
“Valjda ja bolje znam šta se Nadi dogodilo nego ona. Previše je pristrasna, ja imam veću distancu, ja sam objektivniji. U malim sredinama ljudi nemaju dovoljno distance da sagledaju vlastiti ulogu, kao ni rol bližnjih, kao ni ulogu same te sredine. A kad je kontekst društva izoštren do rata ili konclogora, oni svakako ne mogu shvatiti ni svakodnevicu ni rolu rata. Uvek objektivnije govori o ratu ili konclogoru neko ko nije bio tamo nego neko ko jeste, jer je tako postao odveć ostrašćen, uzbuđen, traumatizovan i nedistanciran, da o ratu dâ imalo smislen zaključak… (2020: 369).”
Čipeljov karakter gradi se i iz njegovog odnosa prema pacijentu Vahidu Mehmedoviću, predratnom istoričaru. Prema biheviorističkoj praksi, koju Čipelj primenjuje u svojoj profesiji, odnosi između psihijatra i pacijenta mogu biti gotovo familijarni, što se vidi i po Vahidovom oslovljavanju Čipelja sa ti i insistiranju da ga ovaj zove po nadimku, mada takav odnos svakako proizilazi i iz samih njihovih karaktera . Međutim, i pored Vahidove želje da ostavi utisak pribranosti i nekoga ko vlada situacijom, što će se na kraju njegovog susreta potpuno izmeniti, u njegovoj senasi postoje pravila koje postavlja Čipelj – da u deset, odnosno dvadeset tačaka (pošto je pred nama dupla seansa budući da Čipelj tako štedi troškove putovanja) pacijent izdvoji najbolnije ratne traume i opiše ih. Kada nakon nekog vremena Mehmedović pitanjem ponovi Čipeljev nalog da izvesti o narednom događaju sa svoje liste trauma („Sljedeći doživljaj?”) shvatamo da Čipelj usmerava tok i dužinu Mehmedovićeve ispovesti. Naime, on ne sme biti preširok, odlaziti u digresije, podteme, što se Mehmedoviću, reklo bi se, često događa, na osnovu čega vidimo da u datim okolnostima postoje određena pravila kojih se sagovornik mora pridržavati, a koje bismo uslovno, jer koriste samo Čipelju, mogli poistovetiti sa kategorijom kvaliteta i njenim maksimama koje balansiraju između količine informacija potrebnih za cilj razgovora, a to je da doprinos razgovoru bude što informativniji i da doprinos ne bude informativniji nego što je potrebno. No to su ipak principi Čipeljeve seanse, ili, bolje rečeno, Čipeljevi „kooperativni” nalozi.
Da Čipelj isti princip požurivanja i skraćivanja traumatskih ispovesti ne primenjuju i na svojoj majci, bilo bi diskutabilno da li Mehmedović isuviše proširuje svoju priču. Ovako, pošto i Nadine reči svedoče o Čipeljevoj pravilu „kraće verzije” priče („Ali o čemu da pričam?.... O Španskom građanskom ratu?... Što, Boško?... Kraća verzija za prijatelje?” (2020: 194)), pošto je i bukvalno poslednjih nekoliko Vajovih tačaka stalo u dve-tri rečenice iz kojih se nije ni razvio opis trauma, a kamoli da je pacijent potencijalno pričom doživeo neku vrstu katarze, jasno je da je Čipeljev altruizam diskutabilan, pošto kroz razgovor o ratnim traumama svojih pacijenata pokušava i sebi da pomogne, materijalno ili duševno. To posebno biva jasno kada u jednom momentu zaustavlja Vahidovu ispovest na mestu gde ovaj pominje prezime jednog pripadnika Škorpiona koji mu je obeščastio rođaku, a koje je Čipelju značajno. Razlog koji Bošku ne smeta da prekine Vahidov tok ispovesti za Vahida je narušavanje pristojnosti:
“…Nisam siguran da mu je to prezime, možda Kažić, što pitaš? Nema tu zato što: kako te, bolan, nije sramota da me na ovakvom mjestu prekidaš?” (2020: 71).
Vahid će pak, kako seansa odmiče i on postaje ranjiviji, prihvatiti Čipeljevo požurivanje:
„Moraš uskoro natrag?... Šta te u Beogradu čeka?... Dobro, požuriću i pod sedamnaest navesti svoju užasnu odluku”; „Đe će ti duša? Devetnaest da bude samo Dinova sudbina, a dvadeste moja, u potočarskoj Tvornici akumulatora?... Da shvatim ovu duplu sesiju kao trening za pravi meč?... I suočavanje s bolom?... I navećim traumama?... Ali si valjda bar čovjek da ti završim Međeđu….Valja, za prijatelje kraća verzija”; „Samo još ovo da kažem, a ti dođi opet što prije kod mene… Može” (2020: 74–76).
Svoju pragmatičku prirodu Čipelj ispoljava i u odnosu sa Martinom Inićem, manipulišući njegovom psihološki labilnom prirodom i naivnošću u nameri da mu preuzme potencijalnu devojku. Svoj pak odnos prema Ivanki, u koju je najpre bio smrtno zaljubljen, promeniće kada stignu u Španiju. Premda se može tumačiti da je i Ivanka svojom razmaženošću doprinela ljubavnom obrtu, u njenom materijalno sve zavisnijem položaju od njega, on se sve više hladi, do momenta kada je potpuno obezvređuje i okrivljuje za nesreću koja ju je snašla:
“Neću ti više ništa prevoditi, Ivanka!... Ma, u Madridu si preko meseca dana i reč španskog ne znaš kazati, seljaćuro!... I da ti već jednom kažem: ako ni za šta drugo, milo mi je što se sve ovo dogodilo, barem zbog tebe. Ti si Mojaša prizvala svojim plesom u Marbelji, pa neka si platila…[…] Sram me bilo, ali više nije: dosta sam ja tebe trpeo i ćutao, sad je došlo vreme da ti ćutiš i trpiš… I svoju sam majku trpeo, i to još duže… Sad bih joj rekao sve što sam joj godinama prećutao...” (2020: 367).
Dakle, i očima Vaje Mehmedovića, kao i ostalih junaka, Mojaša Kažića, majke Nade, Ivanke i Martina, čitalac izgrađuje Čipeljev portret indirektno, a ne samo njegovom ispovešću. No, za razliku od njega, koji se najpre samo delimično i sa zadrškom otvara, njegova majka Nada želi ceo svoj život da stavi pred slušaoca.
Nada Marković
Problem identiteta najkompleksnije je prikazan na sudbini Nade Marković. Za razliku od nekih dvostruko imenovanih junaka (Boško Čipelj/ Boske Ćipelj; Mojaš Kažić/ Mojaš Kažić-Inić; ili pripovedača čiji identitet od inicijala M. I. dobija puno ime i prezime: Martin Inić), Nadina sudbina predočena je iz perspektive njena tri imena: Esperansa Marković, Drugarica Nada, i 1346 – broj pod kojim je bila zavedena u jasenovačkom logoru. Varijante imena jedne osobe ukazuju na identitetsku višestrukost, na osnovno pitanje ko sam ja, jer se ono menjalo sa svakom njenom novom traumom. Nada je prikazana kao najveća stradalnica u romanu (Ilić 2021), na čijoj je sudbini prelomljena sva apsurdnost rata i njegove žrtve – od ispaštanja zbog moralne neprikosnovenosti, prekoravanja sebe zbog poriva da preživi dok drugi oko nje umiru, do upokojavanja svog krvnika Vilima Petrača.
Preživljene jasenovačke strahote i poniženja kod Nade izgrađuju stav o ratu: „Rat je kad zaplačeš od toga koliko ti je najednom nekomotno. (…)”, te joj je „spram prvih ratova NATO bomardovanje, bar ono što se ovde zbiva, limunada.” Šok i povraćanje od scena silovanje koje gleda na ulicama Španije dovode je do začetka alkoholizma, koji će je jedini i održavati u životu kada ta silovanja u jasenovačkoj „trojci” doživi na svojoj koži. Brutalnost koju je proživela dobija groteskne konture:
“… Znala sam da je gadan silovatelj. Kad sam mu pripala, odmah sam povratila, što je njega samo uzbudilo. Tešila sam se da mi je silovanje sve manje neugodno i iznenadno, bar utoliko što mi je postalo rutina […] Ali prostak od Ica mi je bio baš gadan… Naredne ustaše su, kunem ti se, počeli da mi postaju smešni […] Ustaše su mi sve više ličile na nemoguću gigantsku kopilad beba i vukodlaka. Ali dok su mi bolovi smetali da zaspim u spavaonici – bolje mi je išlo napolju, čak i usled silovanja – nije mi bilo do komike […]” (2020: 200).
Nada Marković je potekla iz ugledne porodice od majke Hrvatice i oca Srbina, bila je umetnički obrazovana i aktivistički opredeljena. Svoju ličnost tako i sagledava, kao simbiozu genetike i sredine:
"Na tatu sam povukla… izvesni fanatizam u učenju, s tim što će on od te osobine imati koristi, a ja baš i ne, osim, može biti… Na majku sam povukla fizički izgled: crnu kosu, svetao ten, zelene oči, harizmu, struk i trup nalik na violin (…)Društvo me je nadahnulo da sa sebi sličnima javno kritikujem ono što mi se ne sviđa, a što je bitno… To je uticaj sredine. Na sebe sam povukla traume iz događaja u kojima sam bila pasivni akter, i nastala oštećenja… To sam ja, ili bar tako vidim…” (2020: 205–206).
Nadu su njene patnje životno osujetile (alkoholizam, depresija, nevoljno majčinstvo), ali i očeličile. Dok se ispoveda, retko kada sebe otvoreno sažaljeva, a i tada pred sagovornikom brzo uspeva da se savlada, bez suviše emocionalnih upliva ili naknadnog rasuđivanja, zbog čega se stiče utisak o distanci u odnosu na traumatičnu prošlost koja ju je obeležila. Iako ima povremene nastupe zaboravnosti, njena prekaljenost isplivava u neposrednim okolnostima, nikada ne zaboravljajući da izvuče ličnu dobrobit. Logorski kod korisnog rada kao da iz nje i nesvesno progovara:
“Drago mi je, ali pusti se razgovora, sad u kuhinju, zasluži, molim te, i kafu, ne samo ručak… Jeste, i to plaćaš, no ipak mi sužavaš životni prostor” (2000: 185).
“A da bude malo koristi od vas?... Ti, mala, odnesi ovo vino plantaže… (…) Sad odnesi i čaše (…)Hvala ti, momak, što razumeš da valja da nosiš tanjire… Ti da escajg odneseš, Boki… Ti, mala, dođi i reci mi je li testo već zlatnožuto… I meni se čini, uzmi cediljku i stavi na sto… Kad stavim testo… Nemoj to ni da pokušavaš, ne bi umela, sve bi zasrala…” (2000: 133).
Prema svojim sagovornicima Nada je ironična, zajedljiva, često netolerantna, ali i zavisna od slušaoca. Neutažena potreba za ispovešću ličnih trauma ima različite posledice po nju i druge: „Po Miru [njen nekadašnji psihijatar – S. M.] , ja mogu živeti jedino ako, slušajući mene, drugi ispaštaju. I zato, kad god imam priliku, ugnjetavam sagovornike” (2020: 102). Jer za nju je ratno iskustvo ono što ju je životno obeležilo: „Rat je i – ili je to u prvom redu – kad ti melju utrobu, kao meni u logoru. Ne da ću vam pričati o tome, nego vas neću štedeti” (2020: 181).
Njena opsesija izbija odmah s početka susreta sa sinom i njegovim prijateljima: najpre se žali da je nesrećna jer nema s kim razgovarati, te čim je Inić podstakne na razgovor ona otpočinje:
“E, ali mama će bar sad malo govoriti… Tvoj drug mi tražio, Boško…i ova… Sami ste iziskivali… Lepo ste me zamolili! Zašto ih nisi upozorio, sine?... Ali o čemu da pričam?.... O Španskom građanskom ratu?... Što, Boško?... Kraća verzija za prijatelje?…” (2020: 194).
Jedini Nadin posvećen slušalac je Martin Inić, te jedino prema njemu iskazuje određenu učtivost: „Ali volim tebi da pričam, pa si moram pribaviti kavicu”, mada u pojedinim situacijama Nada i njega kori, oslikavajući istovremeno, uz svoj, i Inićev psihološki portret:
“A što ti mene stalno prekidaš?... Ne teraj me da ti kažem nešto što ti neće baš goditi… U redu, da se ne lažemo, šta god da si, ti si na prvom mestu Boškov vozač ili pacijent. Ti si na prvom mestu mizerni davljenik kojega moj sin nastoji izvaditi iz kakvog-takvog rata i prebaciti na sigurno, a gotovo sve to zavisi od mojih para (2020: 135) (…); Da ti objasnim, a vidi ti se neiskustvo sa ženama, dečko: što je osoba predvidljivija, to je manje zanimljiva za ljubav. Najneinteresantniji su oni najnormalniji” (2020: 151).
Dominaciju Nada iskazuje i u svom odnosu prema sinu, kojeg finansijski pomaže, neretko mu naređujući da je ne prekida („Zabranjena su pitanja… Zaveži, sine!”). Njena verbalna agresija posebno je izražena prema potencijalnoj snaji:
“[Ali volim tebi da pričam, pa si moram pribaviti kavicu.] Ti nećeš, devojko, je l’ da?... Da piješ?... Podrazumeva se da ćeš da kuvaš. Ja ću neskafu s pola melka u šolji, njega zasebno da prokuvaš, prvo… Drago mi je, ali pusti se razgovora, sad u kuhinju, zasluži, molim te, i kafu, ne samo ručak… “(2020: 185); “Ne velim da si se smejala niti pravila upadice, ali ti i jedno i drugo preventivno zabranjujem” (2020: 138); “[…] Šta se ti, čudiš, mala, dešava se!… Pitanja su zabranjena” (2020: 159)
Čestim Nadinim naređenjima da je ne prekidaju možda bi se moglo pomisliti, posebno zbog Boškove netrpeljivosti prema majčinim ispovestima, da se Nadina potreba za pričom osujećuje, i to nizom kršenja tzv. maksima konverzacije: kvantiteta, kvaliteta i modaliteta. Međutim, nakon toliko njenih zapovesti , vidi se da je frustrirana činjenicom što ne može do kraja ispričati svoje traume. Logoreičnošću i zahtevima da se poštuje njena volja za pričom, sankcionišući upadice i prekidanja, ne samo da narušava princip pristojnosti već i iskazuje netolerantnost i želju za dominacijom. To se vidi i iz njenog direktnog iskazivanja mišljenja o svojim sagovornicima, koje neretko i namerno provocira. U svakoj prilici ona će poniziti potencijalnu snaju, što se može tumačiti kao tipičan odnos na relaciji svekrva-snaja, otežavajući joj već podređeni položaj, ali neće mnogo pogrešiti u proceni njenog karaktera. Koristeći odsustvo sina da Iniću priča o svojim najvećim traumama, izreći će sud o Boškovim prijateljima:
“Vidim da si ti korektan, a ova… ni ona nije loša, među nama, možda je i bolja od tebe, a često smućka dobru kaficu. Nepisana obaveza prisiljenosti doskora ugnjetanih žena na muk govori samo o našem društvenom položaju i opštoj neuviđavnosti prema nama. Zato sam u ono vreme i ušla u ZPO… Nisi ti u stanju znati kako je to” (2020: 185–186).
Ni ona sama, kao prekaljena logorašica i aktivistkinja za ženska prava, ne pokazuje solidarnost sa Ivankom, makar po meri društvene svesti. Pravo prvenstva, uz dodatnu osnaženost životnim iskustvima naspram koje Ivanka izgleda nedoraslo, Nada, kako se iz navedenih primera moglo videti, neštedimice koristi.
U svojim nastupima Nada dakle često deluje osiono nad drugima, verbalno ih ugnjetava i zahteva da se poštuje njena volja, pri čemu ističe veličinu svoje nesreće nipodaštavajući njihova životna iskustva, što je svakako u suprotnosti sa razgovorom kao dijalogom u kojem bi trebalo da se poštuju principi konverzacije i pristojnosti. Pa ipak, kada u poglavlju „1346” – dakle, sada imenovana kao broj a ne ličnost, usled ispovesti o strahotama logorskog iskustva preispituje sagovornika o njegovim moralnim nazorima, čitalac dobija i drugu stranu njene ličnosti i preke naravi – patnja koju je podnela ne može je izjednačiti sa sagovornikom, jer ih ne postavlja u ravnopravan odnos . Inića, kao svog doslednog slušaoca, stalno preispituje:
“Jesi li ti ikada gladovao?... Uglavnom ne… E pa, ja sam tada gledala da pojedem koliko mogu a da ne povratim, jer u želucu nisam imala hrane za bacanje…” (2020: 197).
“Jesi li ti kad što ukrao?... Knjige? E baš si neki… Hranu, ne računa se ništa dok ne ukradeš hranu, pa mogućstvu u logoru!” (2020: 199)
“… Jesi li to u pubertetu gasio cigare po šaci?... Vala, opak si mangup!…” (2020: 208).
“A ti, dečko, jesi li ti ošamario bar neku devojku?... Čak ni to?... I ti si svilen za ovu priču, ne samo Ivanka, a?... Sigurno?” (2020: 222);
“Jesi li ti ikad leteo avionom…? Jesi li ti, uopšte, ikada živeo?” (2020: 226).
Pitanje mogućnosti razumevanja drugog, pa tako i svakog „teškog” dijaloga ovde kulminira. Iako je Nadina priča dvostruko osenčena – kao nasilnička, jer druge ugnjetava i kao iskupljujuća, jer sebi pomaže, ona postavlja u centar i problem razumevanja životno nejednakih iskustava. Gledano iz Nadine perspektive, niko od prisutnih nije dostojan slušalac njenih patnji, jer niko ni približno nešto nije iskusio.
“U stvari, možda ni ti nisi dostojan moje priče? Da te ja otvoreno pitam: jesi li ikad silovao?... Jesi li siguran?... Mada, i ne ličiš na takvog, kao ni moj Boško… Ako je tako, kvalifikovao si se za slušaoca. Naređujem ti da me čuješ!...
Molim te… teško je to…” (2020: 193).
*
Kao što je roman Ostaci sveta otvorio jednu od bolnih tema naše istorijske prošlosti koja ovim romanom dosledno biva umetnički obrađena, on je pokrenuo i pitanje mogućnosti razumevanja i prihvatanja drugog i drugačije istine kroz prizmu ne samo kolektivne već i intimne istorije. Koliko kod da su one međusobno uslovljene, interpretacija jednog događaja, kada je o porodičnim relacijama reč, ne proističe iz mogućeg shvatanja šireg ideološkog horizonta, već emotivnih razloga za svoje odluke. Putem jezika, odnosno jezičkih sredstava izražavanja u razgovornom diskursu, na pragmatičkom planu vidna je dominacija u određenim odnosima, koja ne postoji samo usled uzrasne ili obrazovne razlike ili nakupljenog iskustva, nego koja proističe iz nekog vida moći ili osujećenosti. Tako posmatrano, stil romana Ostaci sveta je višeslojan, baš kao i tema koju obrađuje.
Autor: Sonja Milovanović
Izvor: Srpski jezik u književnosti i filozofiji : istorija, tradicija, perspektive - 650 godina od osnivanja grada Kruševca : izlaganja na 31. zasedanju Kruševačke filozofsko-književne škole, Kruševac : SO Kruševac: Kulturni centar: Filozofsko-književna škola, 2022, str. 175-189.
Izvor glavnih citata:
Igor Marojević 2020: Ostaci sveta, Beograd: Dereta
Literatura:
Anđelković 2021: Nataša Anđelković: „Umetnički promišljena i psihološki duboka naracija”, u: Sveske, br.140, jun 2021, str. 75–77.
Biti 2000: Vladimir Biti, Pojmovnik suvremene književne i kulturne teorije, Zagreb: Matica hrvatska
Vesković 2021: Mladen Vesković „O svetu čistog zla” (beseda povodom nagrade ”Meša Selimović”), https://www.novosti.rs/kultura/vesti/1003754/uruceno-priznanje-novosti-knjigu-godine-mesa-selimovic-igoru-marojevicu-roman-ostaci-sveta/ prezeto 29.9.2021.
Grajs 1975: H. Paul Grice, Logic and Conversation u: Syntax and Semantics, Vol. 3, Speech Acts, New York: Academic Press.
Kordić 1991: Snježana Kordić „Konverzacijske implikature“, u Suvremena lingvistika, god. 17, br. 31– 32; str. 87–96.
Ilić 2021: Slađana Ilić „Perverzija Jasenovca”, https://www.novosti.rs/c/kultura/vesti/955933/knjizevna-kritika-perverzija-jasenovca-igor-marojevic-ostaci-sveta-dereta-beograd-2020/ preuzeto 29.9.2021.
Lič 1983: Geoffrey N. Leech, Principles of Pragmatics, London, New York: Longman
Srebro 1980: Milivoj Srebro: „Struktura Petrijinog venca”, Književna istorija, god 12, br. 48, str. 601–633.
Perišić 2020: „Podnošljiva lakoća patnje”, Književni magazin, br. 224, jul-decembar, 64–66.
Popović 2007: Tanja Popović, Rečnik književnih termina, Beograd: Logos art
Tošović 2002: Branko Tošović, Funkcionalni stilovi, Beograd: Beogradska knjiga.
Fotografija: Vladimir Manojlović