Andrićeva ekonomija
Kada sam prvi put, u prevodu, pročitao roman Migela Servantesa Don Kihot, kao nikada ranije predosetio sam meru u kojoj je u vrhunskoj književnosti važan izbor svake reči, koliko god roman bio opsežan i, pride, ludički i parodijski. Kada sam se osposobio da čitam na španskom jeziku, uvideo sam da je u izvorniku pristup leksici logično još izbirljiviji mada se ne može poreći maštovitost autora dotičnog proznog prepeva, Đorđa Popovića-Daničara. U međuvremenu sam imao iskustvo koliko-toliko zrelog čitanja knjiga – koliko sam primetio – jedinog ili gotovo jedinog srpskog proznog pisca koji je vodio krajnje strogog računa o izboru baš svake reči i baš svakog znaka interpunkcije ali i baš svake prilike za pauzu i ćutanje kao sastavni deo govora. No lakše je da se, umesto sopstvenim iskazom, poslužim iskazima mog junaka iz priče „Sivi komplet“ koja se takođe nalazi u knjizi Sve za lepotu, delimičnom povodu našeg današnjeg okupljanja.
Veli dotični lik, novinar Nikola Femić: „Ovde on kaže ’s vremena na vreme’ a ne ’povremeno’, i ti vidiš da zbog nečeg baš to tako mora (...) Slično je kad napiše ’na mahove’ umesto ’s vremena na vreme’. Reći ’raspitujući’ bez povratnog oblika jeste Andrićeva ekonomija. A kad on udari inverziju, odmah znaš da tu ide samo inverzija. (...) Postoje književni aspekti tog belog sveta koje je on u svom delu predvideo. U svojim različnim knjigama anticipirao je magijski realizam, neorealizam, postmodernizam i postkolonijalni roman.“
Ono čemu sam se skromno učio i od Andrića jeste, između ostalog, spominjano korišćenje svake prilike za pauzu i ćutanje kao sastavni deo govora. Ili bi bilo prikladnije govoriti o potrebi za brisanjem, jer ona na neki način obeležava celokupan njegov opus, bilo u vidu neostvarljive želje pripovedača da iz njegovog horizonta iščeznu neugodna sećanja i srodna lična iskustva – i ostvarljive, mada teške potrebe, da se o tome piše – ili da nestanu granice između dva, ma koja, sveta, ili da se ostvari poetički imperativ brisanja unutar samog teksta. Potonjim darom ili zanatom ili i jednim, i drugim, raspolažu srazmerno vrlo retki pisci, a Andrić je među njima jedan od vodećih. Citirani Femić rekao je i da je naš nobelovac proširio izražajne kapacitete srpskog jezika a moju neznatnost je u duhu te tačne tvrdnje, između ostalog, ohrabrio na dozirano umetanje ijekavice u ekavsku osnovu, što je formula koja nudi neslućene ekspresivne mogućnosti.
Međutim, ima sigurno još mnogo razloga što mi preostaje samo da budem počastvovan što sam dobio nagradu nazvanu po Ivi Andriću. U sitne lične razloge biću slobodan da uvrstim i povode za radost poput onog da je odluka doneta nesporno nepristrasno budući da do danas – a što je gotovo nemoguće u našoj maloj književno-interpretativnoj zajednici – nisam poznavao nijednog člana žirija lično, ili toga da je priznanjem zaokružena upravo pripovest „Slikopisanje“ iz spomenutog izbora moje kratke proze Sve za lepotu, priča koja dopušta sebi ekstremnu tačku gledišta pripovedača o ekstremnom glavnom junaku i važnom i osetljivom povesnom događaju te, kako između ostalog stoji u saopštenju, uspeva da „predoči originalnu viziju apsurdnosti i farsičnosti istorije“.
O apsurdnosti istorije vrhunski je pisao Andrić a o njenoj farsičnosti Servantes.
Čuo sam, a kako drugačije, da u pojedinim krugovima naše nepopustljive usmene kulture moja neznatnost, ako uopšte i za šta slovi, slovi za donekle konfliktnu osobu koja nastoji da sve dugove vraća. Ne znam koliko je tačno. Znam samo da postoji nekoliko ljudi kojima se nikada neću moći odužiti. Među njima su Migel Servantes i Ivo Andrić.
Govor pročitan prilikom dodele Andrićeve nagrade autoru u Beogradu, 10. oktobra 2022. godine
Izvor: „Sveske zadužbine Ive Andrića“ 40/2023
Fotografija: Tanjug, Sava Radovanović