Knjiga „Tuga je pernato stvorenje“ Maksa Portera predstavlja karakterističan spoj književnih stilova. Ona je svojevrsna oda književnosti, poeziji Teda Hjuza, i kroz haotične misli skromnog broja likova oslikava ogoljen susret sa emocijama.

Maks Porter personifikuje tugu da bi je na što jednostavniji način objasnio likovima koje je kreirao i čitaocima koji se, možda, suočavaju sa gubitkom voljene osobe i u ovoj knjizi traže utehu. Njegova tuga je poput ptice. Ne, ne bilo koje ptice – ne može da bude slavuj i da sa veselim prizvukom peva o bolu; nije ni kukavica, jer ne izražava svako tugu glasno, kukanjem - mnogi pate u sebi, bešumno, dok im se srce slama; Porterova ptica nipošto nije češljugar, obojen vedrim bojama, sav lepršav. Tuga u knjizi je ružna, mračna, surova, uporna i dosadna, drska i nemilosrdna, sa dobrim pamćenjem, da konstantno podseća na sve lepe trenutke koji su sada nepovratni, samo uspomena – tuga je Vrana. Ona iznenada ulazi u živote mladog čoveka koji je izgubio suprugu i dvojice dečaka koji su ostali bez majke, da ih fizički podseća na gubitak i očaj u njihovim dušama jer, otkad je sveta, ljudski rod bolje razume stvari koje ume da imenuje, vidi i opipa, što je naročito korisno kod neshvatljivih emocija sa kojima se susreće prvi put. Iako su svesni praznine koja ima oblik njihove majke i voljene žene, a vrana se ne uklapa u taj fini, nežan oblik svojom rogobatnošću, crnim perjem i ogromnim kljunom, otac i dečaci je prihvataju, krijući se od realnosti pod njenim grubim krilom koje nije najprijatnije mesto na svetu. Tuga ponekad sasvim lagano uljuljkuje i čini osobu utrnulom za svet oko nje, a nekada oštro šamara vičući ružne reči dok ne promukne.

Maks Porter na izuzetan način izražava svu nemoć i promene koje doživljava osoba koja pati, i kako napredujemo kroz knjigu, jasno možemo uočiti očaj Tate i dva Dečaka u prvom delu, potom zbunjenost i prilagođavanje svetu bez one koju su najviše voleli i koja ih je hrabro vodila kroz život, kao i opise tuge koja postaje opipljiva u drugom delu; treći deo je, po meni, najlepši, jer pokazuje rast likova koji su u najvećem bolu postali bolji ljudi. Tuga ne nestaje zamahom krila, suočavanje sa njom i njeno prihvatanje je dugotrajan, mukotrpan proces, ali vrana postaje sve manja dok se udaljava, sjedinjujući se sa mrakom i ostavljajući za sobom neke nove nade u bolje sutra.

Dragana Milošević