Ljudsko, suviše ljudsko Ničeovo je delo iz srednje njegove faze i, zajedno s Radosnom naukom i Zorom, sačinjava svojevrsnu trilogiju. Podnaslov je „Knjiga za slobodne duhove“, a slobodni su duhovi oslobođeni pritiska religijskih normi i nedelotvornog morala, oni su razigrani individualci svesni nužnosti političkog, ali samo da bi ga se, u jednom trenutku, kada dođe vreme, oslobodili. Utoliko, međutim, Ničeovo doba nije u stanju da proizvede slobodne duhove. Zato on knjigu piše za one koji će doći, za one koje, kaže, oseća da dolaze.
Izdeljana u 350 paragrafa nejednake veličine – neki su u formi aforizma, drugi oblikom i dužinom odgovaraju čitavim raspravama – Ljudsko, suviše ljudsko spada u stilski najsavršenije Ničeove knjige, ispisane energijom kakva se retko sreće u filozofskoj literaturi. Iako šiba okolo bičem svoje ironije i nepomirljljivosti, a omiljena „žrtva“ su mu religijske i metafizičke predrasude, Niče, istovremeno, neprestano pokušava da dâ pozitivna određenja. Upravo to previđaju kritičari koji Ničea bezbrižno smeštaju među nihiliste. Ako, s jedne strane, nema nikakvo razumevanje za religije i asketske morale, Niče je bezrezervno i do kraja na strani života jer smatra da upravo religija i nedelotvorni moral isisavaju životodavne sokove iz ljudi preporučujući im odricanje života u ime samog života. Upravo takve „podvale“ prozire slobodni duh i staje, svim silama, u odbranu života.
Više nego bilo koji drugi prevodilac Ničea, Božidar Zec uspeva da prenese ne, naprosto, samo značenje, već „hvata“ Ničeovo raspoloženje, sledi tu zasopljenu rečenicu, tu ironiju o koju će se neoprezni čitalac, pre ili kasnije, poseći.