Биографи и критичари Иве Андрића до сада су посвећивали врло мало пажње, или су сасвим заобилазили, тему друштвеног ангажмана великог писца, и то у једном од најплоднијих периода његовог литерарног стваралаштва.
У времену омеђеном 1944. и 1954, Андрић је улагао велику енергију и савесно испуњавао дужности члана Управе Удружења књижевника Србије, председника Савеза књижевника Југославије, народног посланика, пот-председника Друштва за културну сарадњу Југосла-вија–СССР, члана Управног одбора Друштва за културну сарадњу Југославија–Француска, Савезне комисије за упис народног зајма, Комитета интелектуалаца за одбрану мира, Одбора за иностране послове, Уметничког савета за кинематографију, Националне комисије ФНРЈ за УНЕСКО… да набројимо само неке од његових друштвених обавеза.
Андрићев ангажман аутори су сагледавали из ширег политичког, идеолошког, културног и социолошког угла, кроз призму бурних збивања на југословенском књижевном и културном попришту током прве поратне деценије. Као један од ретких тзв. грађанских писаца вољно интегрисаних у изградњу новог поретка, за собом је оставио дубоке, веома особене трагове друштвеног ангажмана, у којима се препознају и нити врхунски однеговане дипломатске вештине.
Песак заборава је током протеклих деценија прекрио многе Андрићеве ,,ангажоване“ прилоге, расуте у безмало свим значајнијим дневним и недељним листовима, у књижевним гласилима и часописима, у омладинским, студентским, војним, фронтовским, женским, задру-жним и синдикалним новинама оног времена.
Посебну драгоценост овог истраживања представља откриће бројних Андрићевих текстова, до сада непознатих јавности – бележака, скица, записа, говора, реферата, предавања и дискусија, као и докумената који се чувају у његовој личној заоставштини у Архиву САНУ, Документационом центру Задужбине Иве Андрића, Архиву Југославије и Историјском архиву Београда.
Овом књигом аутори су пишчев живот и дело осветлили и изван литерарног поља на један нов, полемичан и изазован начин, што ће свакако подстаћи нова истраживања.