Na prvi pogled, kao da je ovo novi i drugačiji Erlend Lu.
Njegovi glavni likovi su u prethodnim romanima bili muškarci, dok je u ovom to osamnaestogodišnja Julija. Usamljenost i poremećeni društveni kontakti nisu posledica dobrovoljnog izgnanstva, na šta nas je Lu navikao, već tragičnog događaja. Julija ostaje sama, jer joj čitava porodica gine u avionskoj nesreći.
Napuštanje doma i odlazak još je jedan od zajedničkih motiva, ali je odlazak u prirodu iz Doplera i Volvo Kamiona, zamenjen životom po aerodromima širom sveta i neprestanim putovanjima.
Po preporuci psihijatra, Julija piše dnevnik i on je pun njenih gnevnih, mračnih i samoubilačkih misli. Takav tragičan siže ostavlja manje prostora za Luov neodoljivi humor, ali daje priliku da se sve njegove prepoznatljive ideje izvedu do krajnjih granica. Na kraju, ova tamna knjiga, u većem delu lišena nežnih emocija, ipak završava začetkom novog života, nadom i ljubavlju, kao univerzalnim i ubedljivim odgovorom.
A da je ovo knjiga jednog od najoriginalnijih savremenih, još uvek mladih svetskih pisaca, jasno je već kod samog naslova:
Po mami je reč muzej jedna od prvih reči koje sam izgovorila, samo što sam ja iz nekog razloga govorila mulej. Pre nego što sam počela čisto da govorim, posetila sam Mulej Prado, Britanski mulej, Mulej moderne umetnosti, Stedelijk mulej, Van Gogov mulej i Mulej Vasa, i Pikasov mulej i Mulej Luvr i mnoge druge muleje. Ostatak porodice je usvojio tu reč. Nikada nismo govorili muzej - jedino u prisustvu onih koji nisu članovi porodice.