Iz predgovora:
“Ivan Čolović mi je predložio da objavimo knjigu tekstova s Peščanika, baš ovih tekstova, u ovom sad vremenu previranja i velike nade. Nisam se pitao da li to ima smisla, odmah sam prihvatio.
Ja ovih proteklih devet meseci takođe vidim kao istorijske, istorijske u onom tradicionalnom a ne u novoistorijskom značenju – dakle, ako istoriju shvatimo kao priču o velikim događajima koji menjaju svetove, a ne kao priču o običnom, svakodnevnom životu, iako mi je ovo drugo shvatanje zapravo daleko bliže. Pošto proces još traje, i ne znamo kakav će mu biti kraj – srećan ili tužan – teško je sad napraviti neku sintezu i tako ponuditi okvir za čitanje tekstova iz ove knjige. Ali ću ipak pokušati da povučem neke linije duž kojih će čitanje možda ići lakše.
Prvi tekst u ovoj knjizi objavljen je 1. novembra. Tekst je objavljen, a onda je pala nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu i ubila šesnaestoro osoba, mahom mladih. U tekstu je reč o štrajku nastavnika, i nastavnici će ostati kao glavni junaci i nadalje, barem u prvom delu knjige, iako će se o njima govoriti iz drugačije perspektive – iz perspektive pobune. Opozicione stranke su odmah u novembru pozvale na proteste protiv vlasti, s punim pravom označivši samu vlast kao glavnog, najodgovronijeg krivca za pad nadstrešnice. A onda su se pojavili studenti.
Za studentima, a mimo opozicionih stranaka, pojavili su se onda i pobunjeni žitelji Srbije – seljaci, advokati, ekološki aktivisti. Na kraju smo dobili i pobunu profesora. To su dakle akteri, hronološkim redom – opozicione stranke, studenti, nastavnici, pobunjeni žitelji Srbije, profesori, s jedne strane, i raspomamljeni, razjareni režim, s druge. O svima njima se ponešto kaže i u ovoj knjizi – ali centralni junaci ostaju nastavnici, u prvom delu, i profesori, u drugom. O studentima sam pisao uglavnom kad sam mislio da im treba reći da greše i zašto greše. Tako se namestilo. Čitalac će videti da li sam bio u pravu. Ali, trudio sam se da ne propustim da kažem i šta su studenti uspeli da urade. A to je – opet ću biti patetičan – veličanstveno.
Za opozicionim strankama sam uglavnom tugovao. Te stranke kao institucije sadrže ogromno iskustvo i znanje. Većina stranačkih aktivista koje poznajem i s kojima sam radio – divni su ljudi. Kao što sam bio napisao- ja im verujem. I baš zato mi nije jasno, a i o tome sam pisao, kako ne umeju da se snađu u ovoj situaciji. Ima nekoliko jednostavnih koraka koje treba da naprave, i to nikako da se dogodi. Za mene ostaje tajna zašto je to tako. Pokušao sam da tražim razloge u međusobnom nepoverenju, u samoj prirodi stranaka, ali ništa nije bilo dovoljno da objasni veliko nesnalaženje opozicije u ovih devet meseci.
Knjiga se deli na dva dela, otprilike od 1. novembra 2024. do 15. marta 2025. I od 15. marta nadalje. I ne, razlog nije sam 15. mart i veliki skup u Beogradu na taj dan.
Prvi deo velike pobune obeležila je izrazita – prava reč bi bila bi: nepodnošljiva – apolitičnost većine glavnih aktera iz pobunjenog dela društva.
Drugi deo pobune, pa onda zato i izdvojeni drugi deo knjige, počinje ulaskom svih aktera pobune u političko polje, gde su ih već čekale opozicione stranke. Taj ulazak bio je trapav, naivan, ali je pokazao i da su studenti, a s njima i pobunjeni žitelji Srbije spremni da uče na greškama, i to da uče brzo. Nije samo jasno zašto bi učili na svojim greškama, kada su isto iskustvo i znanje već stekle opozicone stranke grešeći u nedogled u proteklih deset i više godina.
I sad smo tu gde smo. Čekamo izbore i tražimo način da ih iznudimo od tekućeg režima. I dalje razjedinjeni, kakvi jesmo, to će ići teško, ali neće biti nemoguće. Jer sve vreme, pobuna ima jednog neočekivanog saveznika upravo u samom režimu. Nije stvar u tome da li smo dovoljno pametni i hrabri da izađemo na kraj s kriminalcima na vlasti. Jer možda i nismo. Ali, tekući režim je oličenje krajnjeg zla i gluposti. Da su se svega par puta uzdržali da ne reaguju, pitanje je u kom bi se smeru okrenula pobuna. Ali, poput neizlečivog kockara, režim je povlačio stalno istu kartu nasilja, bahatosti, bezočnosti, raspojasanosti – i gubio u svakom konkretnom slučaju. Oni su gubili, a pobuna je jačala i kad nam se činilo da je na izdisaju. Hoću da kažem, ako se mi i ne snađemo – a možda ćemo se ipak snaći i dogovoriti i konačno početi da radimo svi zajedno da bismo stigli do zajedničkog cilja, a taj cilj ćemo jednostavno opisati kao: slobodu – ovaj režim će nam pomoći, svojom zloćom i glupošću, da ga pobedimo. Neka s tom srećnom misli počne čitanje ove knjige.“