Žene su, dakle, bile jezik planete i krv saznanja. Žudnja za saznanjem onog žutokljunca što je sisao palac do dvadesete godine, u početku čulna, a zatim sve više žudnja za duhovnom hranom, pretvarala se neprimetno u spisateijski eros i dovela me do ove ispovesti, do jedne vrste erotizma koji se usuđujem da nazovem umetničkim aktom, strepeći hoću li se domoći pravih reči da opišem njegovu bolnu stvaralačku i rušilačku lepotu. Moja prva hiljada žena!
Na ime Vuka Vuča retko se nailazi u današnjoj javnosti, a i kada se naiđe, uvek se radi o jednom te istom tekstu koji se prenosi iz novina u novine i sa portala na portal, i u kome se apostrofira kako je reč o dendiju i najvećem zavodniku epohe socijalističke Jugoslavije, čoveku za koga su bile udate Olivera Katarina, Nikica Marinović i Milja Vujanović. Koliko god da je i sam živeo, pa verovatno i uživao u takvoj slici o sebi, manje je prepoznato da je Vuk Vučo bio pisac sa ozbiljnim i autentičnim umetničkim ambicijama, i da je u svom romanu Kako sam prestao da sisam prst, uprkos vrcavoj glazuri, ispričao gorku priču o slobodi, njenim granicama i slobodnim intelektualcima druge polovine prošlog veka, u zemlji na razmeđi Istoka i Zapada, o himerama tela i ponorima duše i duha, o svemu onome o čemu pravi pisci zapravo oduvek pišu.
Vučo je vanredno kultivisan pripovedač, ironično odmaknut od svoje teme, a opet duboko u njoj, i dovoljno moderan da zna da priča, i to posebno ovu vrstu priče, koja mora biti dinamična i krcata likovima i događajima da bi držala pažnju savremenih čitalaca. Posebna vrednost Vučovog pripovedanja jesu kratki pasaži o ljudima, sudbinama, mentalitetima, pojavama, gradovima i narodima, a iza kojih se krije ne samo mudar i pronicljiv posmatrač sveta u kome živi nego i samosvestan pripovedač koji zna da su ovi naoko usputni komentari osnovni sok svake prave priče.
Marjan Čakarević