Nesumnjivo su tri velike Kritike (Kritika čistog uma, Kritika moći suđenja i Kritika praktičkog uma) najslavnija dela Imanuela Kanta. No te su genijalne knjige u tolikoj meri složene, a Kantove ideje u tolikoj meri originalne i zapanjujuće, da je sam Kant, u nekoliko navrata, sastavljao kraće spise kako bi pojasnio neka od naročito teških mesta. Vremenom, ti kraći spisi dostigli su slavu – premda verovatno ne i značaj – velikih Kantovih dela. Prolegomena za svaku buduću metafiziku jedna je od tih knjiga.
Već u prvoj rečenici Kant kaže da knjigu ne namenjuje učenicima nego učiteljima, ali odmah dodaje da ovde nije reč o pukom priručniku, o uputstvu za predavanja već postojeće nauke, već o materijalu za izgradnju jedne nove nauke. Ta buduća nauka ima staro ime, ali, prema Kantu, sasvim nov sadržaj. Ime metafizika ne znači više, naprosto, ono što je značilo hiljadama godina, učenje o onome što nadilazi prirodu, već se sada ime metafizike ima odnositi na uslove mogućnosti saznanja. Da bi se, pak, ispitali uslovi mogućnosti saznanja, nužno je shvatiti šta su to analitički a šta sintetički sudovi a priori, šta je razum a šta um, šta je empirija a šta su kategorije. Dakle, na repertoaru je sve ono što se već nalazi u Kritici čistog uma, jedino što tekst ne zaprema 600 stranica, već samo nekih 150. Uostalom, upravo to opravdava uvodni karakter ove knjige.
Ono, međutim, što odlikuje genijalnog autora poput Kanta, jeste da on ne ponavlja mehanički ono do čega je već došao, već sa svakim ponavljanjem u tekst unosi nešto novo. Već i samo preciziranje, već i uspešna formulacija, jeste korak dalje u odnosu na prethodni tekst, ali u tom procesu pojašnjenja drugima Kant je i samome sebi pojašnjavao nedovoljno prozirne delove, tako da su Prolegomena, nesumnjivo, uprkos relativno skromnoj ambiciji, zasebno delo možda i najvećeg fiozofa u istoriji.