Sándor Ferenczi (Šandor Ferenci, 1873–1933), Freudov dragi učenik i blizak saradnik, bio je jedna od najprivlačnijih figura rane psihoanalize i jedan od njenih najplodnijih teoretičara. Njegovu saradnju sa Freudom obeležilo je dugo „zatočeništvo“ u burnom odnosu „oca i sina“, koji je oscilirao između fascinacije i želje za emancipacijom.
Sándor Ferenczi. Enfant terrible psihoanalize je biografija koja, pored toga što osvetljava Ferenczijev odnos sa Freudom, govori o ulozi koju je Ferenczi imao u širenju i razvoju psihoanalize u Mađarskoj, ali i u svetu, o nastanku Međunarodnog psihoanalitičkog društva i sukobima unutar njega, o zajedničkim putovanjima sa Freudom (u SAD i drugde), osmišljavanju Ferenczijeve inovativne tehnike analize i njegovog sve dubljeg razumevanje granica i opasnosti ortodoksne psihoanalize. Ali dramski zaplet ovog dela ponajviše osvetljava ljubavni trougao između Sándora, njegove ljubavnice Gizelle i njene ćerke Elme: Ferenczi ih obe uzima pod analizu, a nakon što se zaljubljuje u Elmu, šalje je kod Freuda na nastavak lečenja. Uskoro između Beča i Budimpešte počinju da kruže nebrojena pisma i poverljive misli.
Pa ipak, ova knjiga nije ni naučni traktat niti klasična biografija. Ona je dirljiva priča o prijateljstvu koje možda nikada nije moglo postojati i ljubavi koja je bila jednako nedostižna.
„Ime Sándora Ferenczija prvi put sam čuo u završnom razredu gimnazije, 1974. godine. Naš profesor filozofije je pomenuo njegov najpoznatiji tekst, Thalassa, na način dovoljno upečatljiv da mi ostane u sećanju. Kao pažljiv čitalac Freuda i povremeno slušalac Lacanovih predavanja, nastavio sam da se bliže zanimam za psihoanalizu tokom narednih godina, iako joj se nisam neposredno posvećivao. […] Godine 1992, prikaz prvog toma prepiske između Freuda i Ferenczija odmah me je fascinirao. Uronio sam u tu obimnu knjigu, a zatim u Klinički dnevnik (Das klinische Tagebuch) i nekoliko drugih tekstova. Nestrpljivo sam čekao dva naredna toma prepiske. Nisu me razočarala. U njima se, premda u izrazito razbijenoj formi, mogla čitati priča o prijateljstvu i, istovremeno, o izuzetnom rasvetljavanju početaka psihoanalitičkog pokreta.“
Benoît Peeters