Mahmud Derviš se svojim prvim zbirkama proslavio kao „pesnik otpora”, poput Rašida Huseina, Teufika Zijada, Samiha al-Kasima i drugih. Noć izgnanstva, trenutak kada je njegovo detinjstvo nasilno prekinuto i kada je izgubio dom, ostaće centralno mesto u njegovom životu i u njegovoj poeziji. U prvim zbirkama, kada je svest o tome tek provalila u poeziju, stihovi bujaju nemirom i snagom noseći sa sobom romantizam. Njegovo najbolje delo ostaće pesma „Lična karta” i Palestinci će do kraja Derviševog života očekivati bar još jednu takvu pesmu da njome opet, zakratko, odahnu.
Pesma „Majci”, koja spada među najpoznatije Dervišove pesme, dirljivo prikazuje majku kakvom je zamišljaju mnogi palestinski mladići i koja je najtananija spona s oduzetim detinjstvom. Čežnja za domom, za koji je šestogodišnji dečak čuo da ga zovu Palestina, izranjaće u mnogim ljubavnim pesmama, iza likova žena, čak i iza njihovih tela, jer je pesnik oženjen zemljom, i kad gazi tlo, on hoda po sebi. Jedina žena čije je ime otkriveno u stihovima je Rita, mlada Jevrejka koja je obavijena velom tajanstvenosti. Ona je pesnikova nemoguća ljubav, prvo, društveno neprihvatljiva, a onda i smrću prekinuta.
U drugoj polovini svog stvaralaštva, izvan ovih užih nacionalnih okvira, on piše poeziju za svakog čoveka, a budući zaokupljen pitanjem smrti, izuzetno slavi trenutak i sve one fine male stvari na koje ne pada svetlo u tmini svakodnevice.