Opis:
Godinama sam ovu knjigu imala u glavi, ali mi je sa naslovom išlo teško. Vrtela sam razne termine u pokušaju da dođem do nečega što bi bilo bolje od na primer “povratak u budućnost”. Ali, nikako mi nije išlo. Imam čak celu jednu sveščicu u koju sam godinama upisivala moguće naslove, ali nijedan nije odgovarao onome što sam htela da kažem. I onda se na Peščaniku pojavila fotografija jednog grafita koju je snimila Slavica Miletić. Na grafitu je pisalo: “Prošlost dolazi”. I to je bilo to. To je bila ta igra sa vremenima za kojom sam tragala. Jer, trebalo bi da prošlost odlazi, ali ona nama ovde stalno ide u susret, što bi se reklo sve “starija i lepša”. Svaki politički sistem u toku 20. veka je toliko promenio sliku prošlosti da zaista izgleda kao da je još uvek neizvesno šta će se u njoj dogoditi. Ovde se vlada uz pomoć prošlosti, pomoću nje se podižu emocije, ona se “vadi iz naftalina” čim dođe do nekog problema u sadašnjosti. Kako kaže Milivoj Bešlin, umesto bolje budućnosti nudi nam se bolja prošlost. Zato deluje kao da će se prošlost tek desiti, kao da je ispred nas, a ne iza, kao da je to nešto što tek u budućnosti treba da se reši[1].
Zašto sam pisala ovu knjigu? Mnogo puta sam se to zapitala. Pišem je već godinama, uglavnom za vreme raspusta, jer inače ne stižem. Istraživanje sam završila još u januaru 2019. godine. Sad je skoro kraj 2023, pa vi vidite. Ali, morala sam. Morala sam zbog sebe i zbog srpstva. Sad mi tek ne verujete? Srpstvo i ja smo, kao što je poznato, u lošim odnosima. Pre svega zato što ne verujem da srpstvo postoji. Kao ni hrvatstvo, francustvo, englestvo… Verujem da postoje pojedinci, društvene grupe i mnogostruki identiteti. Pa, što sam onda pominjala srpstvo? Pominjala sam ga zbog onih koji misle da postoji. A ako srpstvo postoji bilo bi dobro da se kritički osvrnu na svoju prošlost, da se sa njom suoče, da vide gde se sve grešilo u spoljnoj i unutrašnjoj politici i da razmisle kuda hoće dalje da idu. Prošlost čuva vitalne resurse za obnovu sadašnjosti, pisao je Valter Benjamin. Ali, ne bilo kakva prošlost. Ova sada vladajuća vodi samo u propast. O toj propasti govori ova knjiga.
A ovo da sam knjigu napisala zbog sebe je potpuno iskreno i tačno. Dužna sam to samoj sebi. Svih ovih trideset godina pisala sam samo članke o ovim temama. Objavljivani su uglavnom u stranim i ređe u domaćim časopisima i zbornicima, pa ni jedan istraživač koji bi se dalje bavio ovim temama ne može to sve da nađe. Mogla sam, doduše, da sakupim ove radove i da ih objavim kao knjigu, ali to ne bi bila “kruna” mog rada. Osećala sam da treba da uradim nešto više, da dam jedan celoviti pogled na sve promene u tumačenjima prošlosti, vrednosnim sistemima, identitetskim promenama u udžbenicima istorije objavljenim u poslednjem veku u Srbiji. Ako mislite da mi je bilo lakše zato što to radim 30 godina, varate se. Bilo mi je teže. To me je više obavezivalo nego oslobađalo.
Najvažnije je da sada mogu mirno da kažem – neću se više baviti udžbenicima istorije! Verujem da će biti još skandala, ali neka se njima bave nove generacije, jer će one živeti u svetu koji se sada oblikuje. Ionako je juče patrijarh Porfirije poručio da je od znanja važnije sticati vrlinu[2], pa sa ozbiljnom zabrinutošću predajem ovaj posao drugima.