Reč autorke:
Devojčica koja je sanjala da postane svetica postala je uzor svim devojčicama što sanjaju da stignu tamo gde niko nije. Da kroče gde je zabranjeno, da budu gde se ne sme… Možda zato nije kanonizovana… Ili kanon ne priznaje svete buntovnice? Bog je, kao i Dušan, znao da joj uloga carice bolje stoji. Božanstvo na zemlji, ona koja je naređivala da joj iznesu krevet u šumu da se tako odmara, koja je jahala i borila se s mužem, koračala svetom zemljom i čitala i prevodila, imala je suviše samovolje i ambicije za prosečnu sveticu.
Ovako kao sveta grešnica dala je ona nadu svim ženama da nema zabranjene zemlje za naš pol. Da tamo gde pored pravednika mogu da uđu i komunisti i lopovi i bludnici i bestidnici, samo zato što su muškarci, može i jedna žena, carica… Njen san o ženskom manastiru najsmeliji je san jedne žene koja je čučala u carici. San prve prave srpske srednjovekovne sifražetkinje…
Kročiti na Atos bilo je mnogo teže nego se čak izboriti za pravo glasa ili školovanja. To, uostalom, govori i činjenica da posle nje nijedna žena nije tamo kročila nogom ponovo.
Jelena, carica srpska, najsmelija je žena koju smo imali, jer u drugačiju se najhrabriji Srbin ne bi ni zaljubio… Zato i proslavljamo Lazara, a zaboravljamo Dušana… Zato slavimo poraz, a zaboravljamo pobedu.