Opis:
UMESTO POGOVORA
Umeće kratke priče, ili otrov u malim bočicama
Čuvena je ona anegdota, po kojoj je Borhes, pošto je pročitao nekakvo višetomno delo, razočarano uzviknuo:
„Kakvu bih ja kratku priču od ovoga napravio!“
Kao i u ostalim Borhesovima biserima, i u ovom je – u kratkoj formi – sažeto sve; u ovom slučaju, sve o samoj suštini kratke priče.
A ta suština može se svesti na svega dve stvari: konciznost, i – s njom u vezi – potrebu za savršenstvom.
O tome je govorio i Antonio Tabuki u jednom intervjuu:
„Roman je otvorena forma, dok je priča zatvorena, poput soneta... Ove dve literarne forme imaju dva različita odnosa sa vremenom. Roman je, zahvaljujući svom dahu, kao godina sačinjena od godišnjih doba... rečju, roman daje vremena onome ko ga piše... Priča je atmosfera, precizno stanje duha, događaj koji se dešava i završava za veoma kratko vreme, čak i kada se priča o godinama.“
... Priča zahteva „minuciozan posao, radi dostizanja perfekcije, za kojom ona ima potrebu. Neophodno je biti tamo sa časovničarskim naočarima, raditi sa malim alatkama, zato što su točkići koje ona dodiruje veoma osetljivi i treba da se precizno uklope. Roman se čak može napraviti sekirom, zadavanjem jakih udaraca materijalu.“
Sve tu rečeno o priči, još u većoj meri se odnosi na onu kratku.
Dakle, baš zbog svoje preciznosti i sažetosti, kratka priča zahteva savršenstvo, podrazumeva ga, ili ono barem – težnju ka njemu. Jer, u kratkoj priči treba reći sve što i u dužoj – čija forma šireg obima autoru daje prostora da se „razmahne“ – a pritom postići isti, čak i jači efekat... A taj jači efekat ostvaruje se (pod uslovom da je stvaralački proces uspešno okončan, naravno) zahvaljujući samoj formi kratke priče – njenom sažetošću i preciznošću.
Stoga, najteže je pisati upravo – kratku priču, što samo na prvi pogled deluje kontradiktorno. To zna samo onaj ko se ikad usudio da se upusti u takvu jednu avanturu. Lakše je, mislim, napisati roman nego desetak zaista uspelih kratkih priča. A kad kažem lakše – pod time ne podrazumevam i brže.
Treba paziti bukvalno na svaku reč, na njihov redosled u rečenici, mnogo više nego u bilo kojoj drugoj proznoj formi. Jer je tu i najmanja greška, makar to bila tek mala neusklađenost i/ili nedovoljna izbrušenost – nedosegnuto savršenstvo, mnogo uočljivija i pogubnija. Kao kada se podiže zid od cigala bez upotrebe vezivnog materijala – jedna pomerena ili pogrešno postavljena cigla u stanju je da sruši čitavu mini-konstrukciju.
Upravo stoga – zbog nužnosti postizanja savršenstva i sažimanja izraza – može se reći da kratka priča, na svoj način, predstavlja prelaznu formu između poezije i proze. Jer, od svih proznih formi – kratka priča, priča, pripovetka, novela, kratki roman, roman – u kratkoj priči je najviše elemenata poetskog načina mišljenja i poetskog ugođaja. To iz razloga, kako je već rečeno, što kratka forma zahteva preciznost – što se na malom prostoru mora reći mnogo, dotaći suština. A to se najefektnije i najbezbolnije postiže upravo poetskim načinom mišljenja i izražavanja.
Poetsko – usko povezano sa mitskim i religijskim, i proisteklo direktno iz njih – ponire u samu suštinu pitanja svrhe ljudske egzistencije, dosežući do onog univerzalnog. Po svom poreklu starije je od proznog načina izražavanja – to je govor proroka, šamana u transu i sveštenika prvih kultova u samom osvitu civlizacije.
I to je, ujedno, jezik kratke priče.
Sad, zašto baš naslov „Kratke priče ljubavi i smrti“?
Ljubav i smrt – dve najjače sile koje upravljaju ljudskim životom, određujući mu sudbinu – eros i tanatos – sila stvaranja i sila razgrađivanja, snaga ljubavi i strah od smrti... nema toga ko u životu, na sopstvenoj koži, nije osetio posledice njihovog dejstva. Tako su one večna i neiscrpna tema za pesnike, pisce, sve umetnike uopšte.
Ali, već na samom početku razmišljanja o njima, susrećemo se s izvesnim apsurdom.
Smrt – šta je to?
Po opšteprihvaćenom mišljenju, nametanom naročito poslednjih vekova evropske civlilizacije, od doba prosvetiteljstva (a možda još od humanizma i renesanse), ona je – nestajanje, razgradnja, dezintegracija, poništenje, prestanak postojanja, prelazak u večni mrak – u nepostojanje...
S druge strane, sve religije, kao i skoro sve filozofije – govore drugo, međusobno slično. Prestanak čovekovog života nije ujedno i prestanak postojanja. Čovekova duša – već prema zasluzi i/ili pročišćenju – odlazi u Raj, Pakao ili Čistilište, ili se, pak, seli, možda kroz prelazna stanja, u neki drugi živi oblik, drugo telo – ljudsko ili životinjsko.
Paradoksalno, i sama savremena, materijalistička, nauka – čedo racionalizma i „prosvetiteljstva“, koja je i krenula od pobijanja „svetih“ teoloških istina i postavila ga sebi za cilj – odavno je već došla do koncepcije slične prethodnoj.
Naime, zakon o održanju energije kaže: „Energija ne može da nestane, niti da nastane ni iz čega“ – postoji samo njena transformacija iz jednog oblika u drugi.
Takođe, kvantna fizika nedvosmisleno dokazuje da je materija samo manifestacija energije. U tom kontekstu, propadljivost materije je irelevantna.
U skladu s tim, smrt kao nestajanje ne postoji; ona je samo iluzija. I Crnjanski saopšava: „Nema smrti, ima samo seoba.“ Smrt nije kraj – ona ne zatvara vrata, već ih otvara.
A ljubav – ta druga, ili možda pre prva, sila koja pokreće svet?
Tu se odmah suočavamo sa terminološkom zbrku.
Stari Grci koristili su devet različitih izraza za razne vrste ljubavi (eros, agape, filia, pragma, storge, mania, ludus, itd.); mi danas – u savremenim jezicima – uglavnom samo jedan.
Voliš ženu, ali, isto tako, voliš i cveće, muziku; voliš majku, ali i pržene krompiriće...
Danas se pod pojmom „ljubav“ najčešće podrazumevaju ljubav između muškarca i žene, i ljubav između roditelja i potomstva.
A šta su one, u suštini?
Otprilike ovo: јoš je Šopenhauer primetio da je ljubav između muškarca i žene, u svojoj suštini – samo polni nagon pod plaštom zaljubljenosti. Taj svetlucavi pokrov, onda, daje romantičnu crtu tom običnom nagonu, čija je jedina svrha – produženje vrste.
U današnje vreme, ali na području psihologije (da sad ne pominjemo Frojda), to isto je, samo drugim rečima – govoreći o savremenom mitu o idealnoj, večnoj ljubavi, što vuče korene još iz srednjovekovnog, trubadurskog poimanja ljubavi, a koji je uništio generacije – izrekao i T. S. Pek: „Zaljubljivanje je mala prevara kojom se služe geni, da bi nam otupeli svest dovoljno dugo da nas namame u brak.“
Dakle, opet, polni nagon i produženje vrste.
To zna svako ko je nekada voleo – šta se događa i kako se čovek oseća kada ta iluzija zaljubljenosti, vremenom, neizbežno prođe.
Što se tiče ljubavi roditelja i deteta, obično se smatra i kaže da je majčinska ljubav ona najčistija, najplemenitija, najpožrtvovanija i najnesebičnija... maltene, ideal pojma ljubavi.
Da li je baš tako?
Koliko samo u toj „savršenoj“ ljubavi ima sebičnosti, neretko i patologije, to je osetio skoro svako ko se seća svoje majke. Od svih ljubavi čoveka, upravo je majčinska u svojoj biti onaj najprizemniji, najprimitivniji oblik ljubavi, najviše povezan s ovozemljskim – uslovljen onim biološkim, čisto animalnim.
Jer, i sve životinje, ma koliko primitivne bile, imaju u sebi taj nagon – u vidu instinkta za očuvanjem potomstva. Što će reći, kad se skine romantična oblanda i s te idealizovane ljubavi, ponovo ostaje samo – običan nagon za produženjem vrste.
Svaka ovozemaljska ljubav je, u stvari – iluzija. Jedina prava, istinska ljubav je ona Božja – koju On oseća prema ljudima, i koja je uslovila stvaranje sveta i čoveka. Sve ostale su samo bleda kopija, neuspela imitacija te ljubavi – njen izokrenut odraz u iskrivljenom ogledalu. Prave ljubavi u horizontali – nema; ona tu egzistira isključivo kao privid.
Pa ipak, te dve najdominantnije sile u ljudskom životu – ljubav i smrt – odvajkada su povezivane, preplitane, pa i poistovećivane – u nauci, umetnosti, filozofiji, čak i u mistici.
Buda, koga je Mara, božanstvo smrti, kušalo svojim kćerima Žudnjom i Strašću, daje ovo rešenje: „Oslobodite se žudnje, oslobodićete se i smrti.“
U grčkoj kosmogoniji, Eros (ljubav) i Tanatos (smrt) – braća su, sinovi Tame i Noći. Platon u „Gozbi“ smatra da je istina erosa tanatos, dakle – da ljubav doseže tačku svoje istine u potpunom, apsolutnom smislu tek onda kad za tu istinu dokaz ponudi smrt.
I Hristos povezuje te dve iluzije; u Filipovom jevanđelju, na primer, na pitanje učenika kada će doći Carstvo nebesko (u kojem neće biti smrti), odgovara: „Kad žene skinu haljine svoje požude.“
Svi veliki „ukleti“ pesnici nazivani su „pesnicima ljubavi i smrti“ – Bodler, Blejk, Po...
Ćezare Paveze, čuveni italijanski pesnik i samoubica, zapisuje u svoj dnevnik neposredno pre no što će svojevoljno okončati život: „Ljubav i smrt, to je pradedovska praslika.“
Odavno je primećeno – svaki orgazam je jedna mala smrt. Kao što je poznata i pojava da mnogi muškarci u smrtnom času (pri izvršenju smrtne presude, recimo) doživljavaju erekciju, ljubavno zadovoljstvo dakle. Što bi Frojd rekao (dakle, ipak on) u „S one strane načela zadovoljstva“: „Načelo zadovoljstva, izgleda, kao da stoji u službi upravo nagona smrti.“
Voleti, znači umirati. Jer:
Ljubav je umiranje
Dan za danom
Svaki dan, nanovo
I jedan Majster Ekhart, najveći mistik hrišćanske misli, zaključuje u svojoj propovedi: „Jaka kao smrt je ljubav“. Paradoksalno je da je i taj vrhunski um objašnjavao te dve iluzije jednu drugom, poredeći ih.
I kao zaključak:
Da li su ljubav i smrt iluzije? Naravno! Ali te iluzije su delatne, kako bi to rekao Deni de Ružmon, one vrše radnju. Dakle, i kao takve, one imaju snagu realnosti.