U zimu je drugi od četiri toma svojevrsne lične enciklopedije, koju Karl Uve Knausgor piše ćerki koja će se uskoro roditi.
„Čudno je što postojiš, a da uopšte ne znaš kako svet izgleda“, piše Knausgor. „Čudno je što postoji prvi put da čovek vidi nebo, prvi put da vidi sunce, prvi put da oseti vazduh na koži. Čudno je što postoji prvi put da vidi lice, drvo, lampu, pidžamu, cipelu. U mom životu to se skoro nikada više ne dešava. Ali uskoro hoće. Za nekoliko meseci, prvi put ću videti tebe.“
Knausgor nastavlja ono što je počeo knjigom U jesen – kratkim i oštroumnim esejima, koji često imaju neočekivan obrt, ćerki opisuje svet ali i sebe. Njegova pronicljiva zapažanja, bilo da su o Mesecu, o šećeru, o nosu, o zimskim zvucima, o seksu ili o sedamdesetim, odražavaju umetnički senzibilitet nesputan konvencionalnim mišljenjem šta je vredno primećivanja.
Polazeći od jednostavnih tvrdnji („stolica služi za sedenje“, „šećer su mali beli kristali“), Knausgor umešno prepliće dnevne vesti i uspomene iz detinjstva, realnost i maštu, konstatacije i preispitivanja. Nikada nismo sasvim sigurni kuda će nas njegova promišljanja odvesti i upravo to ove minijature čini privlačnim: čitalac i pisac zajedno kreću u nepoznato.
U zimu je nežan, duhovit, neposredan i iskren osvrt pisca na svet i na sebe, kojim nas Knausgor poziva da se iznova zaljubimo u život i u njega kao pisca.