Ficdžerald prvenstveno stvara psihički složene likove, pa ih pušta da zažive, i onda ih, tako osamostaljene, prati na svakom koraku i precizno im tumači gestove, reči i pokrete dok ga oni sami vode kroz svoje ambicije, snove, iluzije, tragedije. Imamo utisak da smo uvek prisutni tu negde s njima – u kupatilu, u hotelskoj sobi, na železničkoj stanici, u bašti, u kolima – da smo deo drame koja se odigrava bez ikakvog našeg truda, i kao učesnici i kao posmatrači. Tako lako opisuje snažne scene da posle njih trepćemo u čudu ne znajući šta nas je snašlo, a tako snažno slika detalje da nas oduševljava nei što bismo inače smatrali trivijalnim.