XIX DERETIN KONKURS ZA NEOBJAVLJENI ROMAN 2024.
Na XIX Deretin konkurs za neobjavljeni roman za nagradu „Miroslav Dereta”, u periodu od 1. marta do 1. jula 2024. godine, stiglo je 145 rukopisa…
Žiri koji je višemesečno radio u sastavu Zoran Bognar (predsednik), Jasmina Ahmetagić i Petar V. Arbutina odredio je najuži izbor od 5 rukopisa za nagradu „Miroslav Dereta” za 2024. godinu. To su romani: Is Jadranke Milenković, Mastionicom i perom Stevana Stafanovića, Stvaranje Đorđa Ćirjanića, Unuka iz Praga Jelene Zupanc i Gog i Magog Nenada Petrovića.
Na poslednjoj sednici žiri je jednoglasno odlučio da nagrada „Miroslav Dereta” za 2024. (koja se sastoji od povelje, štampanja nagrađenog rukopisa i novčanog iznosa) pripadne Stevanu Stefanoviću za roman Mastionicom i perom.
Stevan Stefanović je rođen 1982. u Paraćinu. Diplomirao je na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu 2008. godine. Sopstvenim rukama je sagradio parohijski dom u Crkvencu kraj Svilajnca i obnovio Crkvu. Tokom njegove službe osvećena je Crkva u Dublju. Uz pomoć RTS-ove emisije „Moja dedovina” obnovio je svoju dedovinu na Rtnju, u selu Mali Izvor.
Autor je studije „Bogoslovlje Dostojevskog”, zbirke beseda „Pedeset jedna zastava” (koja je izašla povodom desetogodišnjice Stevanove službe) i romana za decu „Priča o zmaju sa Rtnja”. Od 2016. objavljuje tekstove u časopisima i na portalima: „Čudo”, „Vidovdan”, „Slovo o Lapovu” i dr. Oženjen je i otac je dvoje dece.
Delo velikog pisca oslovljava čitaoca, inspiriše tumača, provocira buduća čitanja… i dalo bi se još navesti mnoštvo sinonima čitanja i inspirativnih pulsacija dela velikih pisaca. Međutim, pre i posle svega je lični odnos čitaoca i tumača, uzvišen ako je dovoljno iskren i otvoren i pojednostavljen do banalnosti ako je epigonski. Hrabrost Stevana Stefanovića da krene u susret velikom F.M.Dostojevskom jeste gest velikog posvećenja, hrabrosti ali i ljubavi. U stvari, jedino tako i može. Štefan Cvajg je davno rekao: „Likovi Dostojevskog se ne pojavljuju sve dok nisu uzbuđeni, puni strasti, moraju da se nađu u momentu napetosti. Dok se drugi autori trude da izraze utisak duhovnog opisujući telesne osobine, [Dostojevski] gradi telo pomoću duše [...] samo preko duše dobija telo oblik; samo preko strasti, izgled.” Stefanović svog Dostojevskog gradi upravo pomoću duše ali i biografije i osećanja, emotivne prisnosti i tragične sudbine, duhovite otvorenosti i iskrenosti pisca i originalnih tumačenja životnih situacija i povoda za stvaranje knjiga koje su danas nas vrhu klasične književnosti.
Stefanović i njegov sagovornik, duhovni intimus F.M.Dostojevski, lični i neposredni su na mestima gde to od njih zahteva etičnost, inovativni i kreativni tamo gde se lični stav preliva i pretače u estetiku pojma, koji izvire iz književne slike i završava se u figuralnosti čiji iskaz nije samo u vizuelizaciji čitalačkog iskustva i naknadnom tumačenju dela već u verbalnom i retoričkom ispovedanju lične istine. Кao što kaže Jurij Lotman: „istina se nazire“ kroz naše reči, ali reči nisu dovoljne da istinu precizno imenuju. Zato Stefanović svoju sliku Dostojevskog gradi slojevitim iskustvom značenja dela ali i svega onoga što je postalo deo, godinama posle pisanja, našeg iskustva i profetske vizije dela velikog pisca.