Tražiti psihičke uzroke poremećaja u ishrani, a to je ono čime se, najvećim delom, u ovoj knjizi bavi Marion Vudman, može se, istovremeno, učiniti i primamljivim i uzaludnim. Ta se klackalica, međutim, pretvara u jednosmerni tobogan uživanja u tekstu kada se susretnemo sa izgrađenom metodom ove autorke, sa njenom duhovitošću i lucidnošću. U osnovi, M. Vudman se usredsređuje na oblike zavisnosti koji, prema njoj, imaju isti koren, bez obzira da li je reč o alkoholizmu, perfekcionizmu, prisilnom čišćenju ili, naravno, neumerenom konzumiranju hrane. Kao jungovska analitičarka ona neumorno kopa po arhetipovima, otkriva mehanizme kolektivnog nesvesnog, rastavlja stereotipe i nastavlja da razvija svoje opsesivne teme. Uzajamnost ili, tome nasuprot, neprijateljstvo muškog i ženskog principa, jedan je od onih problema koji je prate čitavog stvaralačkog veka. Zato će M. Vudman i reći da je ovo knjiga o pogubljenju zle veštice, Ledi Magbet. Šekspirov lik će joj poslužiti kao svojevrsni arhetip, kao ženski princip koji je, podlegavši proračunatoj, intelektualizovanoj ambiciji, odustao od sopstvene osnove (ljubavi). Bez ljubavi, međutim, oslobađa se energija zla. Zbog toga je nužno pogubiti vešticu. Kao i drugim knjigama Marion Vudman i ovde je glavni ulog pisanja, glavni ulog života dostojnog življenja – sloboda.