Trideset godina posle objavljivanja knjige Otkrivanje samoće (1982), Pol Oster obznanjuje Zimski dnevnik, koji, ako i nije njen nastavak, tu knjigu nadopunjuje i s njom čini organsku celinu. U prvoj je Oster govorio o očinstvu na dva načina: razmišljanjem o svom ocu i o sebi kao ocu. U novoj knjizi bavi se porodicom, počev od svojih roditelja, preko supruge, spisateljice Siri Hustvet, i njenih roditelja, drugova i prijatelja, pa do sopstvene dece - ali ponajviše sobom. Za nekoga će razotkrivanje intimnosti u Zimskom dnevniku biti iznenađenje. Za one koji poznaju Osterovu opsesivnu analitičnost i zaokupljenost detaljima, neće. Ali, čitava jedna linija koja se ovde bavi (njegovim) telom nikoga neće ostaviti bez, ovakve ili onakve, reakcije. U paketu sa često bizarnim telesnim detaljima (bolesti, povrede, bol, smrt), kako on sam kaže - "katalogom čulnih informacija", nalazi se i sličan duhovni arsenal (patnja, samilost, sjaj lepote, britkost uma, hrabrost), prema Osteru - "fenomenologija disanja". U samim pukotinama jedinstva tela i uma, Oster postavlja suštinska životna pitanja, otvoreno potkrepljena preživljenim, ličnim primerima. Njegovo sećanje odlazi duboko u prošlost, u vreme kada ga zapravo nije mogao imati, kao i u prostore u kojima se više gostovalo no što se živelo. Koliko god Zimski dnevnik bio intimna istorija piščevog života (ne puka autobiografija!), on je i njegova intimna geografija: o tome govori njegovih dvadesetak domova, zajedno sa poštanskim adresama. Sledeći njih, kao na nekom dugom toboganu, ova se knjiga čita bez daha i bez prekida, sve brže kako se bližimo njenom kraju. Pol Oster, kao zreo čovek, i kao zreo pisac, minuciozno osluškuje svoje telo, ali i sve već izrečene i ispisane reči koje su ga dovele do zime sopstvenog života. Autorova priča je oštra, ponekad neprijatna u ogoljenosti, ali iskrena i hrabra. I koliko god je tamnih tonova karakterisalo, u slavu je života.
Ostali naslovi koj