Pedesetih godina prošloga veka, izbačen s javne i akademske scene zbog nacionalsocijalisitčkog angažmana, Hajdeger se sve više okreće jeziku kao temi i opsesiji svoje filozofije. Jezik je, naravno, od ranih radova bio pratilac Hajdegerovih filozofskih invencija, što se, između ostalog, može videti i po njegovim briljantnim etimologijama, te pokušaju da ustanovi novu filozofsku terminologiju, ali do tog perioda nikada jezik, barem ne u tolikoj meri, nije bio eksplicitna tema Hajdegerove filozofije.
Već u ranim radovima Hajdeger je shvatio da tradicionalni, veliki pojmovi kakvi su svest, samosvest, duša, duh ili um, nisu dovoljni da bi se zahvatila složenost sveta i to pre svega zato što oni upućuju na nekakvu, uglavnom nedohvatljivu unutrašnjost. Kao fenomenolog, nemački je filozof morao da potraži nova, manje metafizička uporišta i zajedno s Ničeom i Huserlom otkriva jezik kao strukturu koja drži tkanje sveta. Otud i naslovi tekstova poput „Jezik, “„Suština jezika“, „Reč“, „Jezik u pesmi“ (jer, prema Hajdegeru, pesnička reč je najdublja, a pesnički jezik nabogatiji, najbliži istini), „Put ka jeziku“.
U izvanrednom prevodu Božidara Zeca ovi tekstovi približavaju nam mračnu privlačnost Hajdegerove filozofije.