U ovom romanu, snažnom i silnom kao i njegova prethodna dva Idemo da krademo konje i Kleta reko vremena, Per Petešun opisuje fragmente života nekoliko stanovnika jednog zabačenog norveškog mesta, pre svega dva dečaka, nerazdvojna, najbolja druga i sestre jednog od njih, od detinjstva do zrelog doba.
Petešun pronalazi najbolnije tačke, ono neuhvatljivo, vrhunskim umećem održavajući nit pripovesti, uprkos naglim i iznenadnim smenama pripovedača, mesta i vremena. Nesvakidašnja je veština ovog pisca da piše o stvarima tako jednostavnim, a najtežim za opisivanje, o snazi i krhkosti veza između roditelja i dece, brata i sestre, dva prijatelja.
Mračna, potresna, nadahnuta priča o izdaji i odanosti, napuštanju i privrženosti, nasilništvu i otporu nasilju, sva je u obrisima i nagoveštajima, a opet tako snažna i duboka da čitaoca ostavlja bukvalno bez daha.
I kao što likovi odbijaju da budu ono što bi trebalo da su - Otac, Majka, Brat, Prijatelj - u punom značenju tih reči, tako i pisac odbija da nam ponudi dovršen, spakovan, dorečen tekst, ostavljajući nas u pretkatarzičnom stanju podrhtavanja nad njegovim jednostavnim, do perfekcije izbrušenim stilom, kojim otvara rane i poziva na preispitivanje snage i trajnosti svake veze koju smo izgradili u svojim životima.