Ivan Sergejevič Turgenjev (1818–1883), ruski književnik, još u detinjstvu je, na imanju svoje majke u selu Spaskom-Lutovinovu, blizu grada Mcenska, osetio „ranu mržnju prema ropstvu i posedništvu”. Jedine svetle uspomene iz detinjstva su sećanja na trenutke provedene u prirodi, u starom parku, gde je poznavao svako drvo, voleo da se izgubi u česti, gde je od kućnog sekretara Lobanova učio rusku gramatiku i koji mu je čitao starinske pesme, a naročito „Rusijadu” Heraskova.
Godine 1827, kad cela porodica prelazi u Moskvu, Turgenjev je započeo srednjoškolsko obrazovanje a 1833. upisuje se na fakultet za književnost, gde je proveo jednu godinu; završio je studije na Istorijsko-filološkom fakultetu u Petrogradu. U ranim studentskim godinama formira književni ukus, piše pesme, prevodi Šekspira i Bajrona, očaran je Puškinom i Ljermontovim.
Na Berlinskom univerzitetu, gde je otišao da se „douči”, izučava istoriju i filologiju, a naročito Hegelovu filozofiju.
Piščev književni put 40-ih je traganje za svojim stvaralačkim identitetom. Piše pesme, priče, pozorišne komade, recenzije, ali tek Lovčevi zapisi donose mu široku popularnost prvorazrednog umetnika realiste i velikog i neobičnog majstora.
Komadi Doručak kod vođe plemstva, Neženja, Provincijalka, Gde je tanko tu se kida, imali su veliki uspeh na pozornici.
Kad je 1852. g. umro Gogolj, petrogradska cenzura nije dozvolila štampanje nekrologa kojeg je napisao Turgenjev. Ipak, objavljen je u listu „Moskovske vesti”, zbog čega je Turgenjev bio uhapšen i proteran na svoje imanje.
Štampa nove priče: Mumu, Zatišje i roman Ruđin, a zatim slede romani Plemićko gnezdo, Uoči novih dana, Očevi i deca, Dim, Novina.
Od 1856. g. živi u inostranstvu, navraćajući skoro svake godine u Rusiju. Bio je neprekidno u centru pažnje ruske kritike.
Umro je 1883. g. u tuđini, tugujući za domovinom.