Emil Zola (Emile Zola) rodio se 1840. u Parizu, odakle se već 1843. s roditeljima seli u Eks-an-Provans. Godine 1858. napušta Eks-an-Provans i nastanjuje se u Parizu, gde nastavlja gimnazijsko školovanje i dva puta pada na maturi. I pored neuspeha u školi, Zola veoma mnogo čita, naročito francuske romantičare kojima se tada divi.
U prestonici živi boemski i u velikom siromaštvu i piše stihove. Prvo ozbiljno nameštenje te iste godine dobija u izdavačkoj kući Ašet (Hachette), kao trgovački pomoćnik, a zatim biva unapređen u šefa odeljenja za reklame i upoznaje svet izdavaštva i štampe. Posle prvih ljubavnih iskustava, godine 1864. upoznaje Aleksandrinu Mele (Alexandrine Meley), s kojom otpočinje ljubavnu vezu i zajednički život. Godine 1866. napušta Ašet i u potpunosti se posvećuje književnom i novinarskom radu. Već u tim prvim godinama života u Parizu druži se s nekima od kasnije slavnih slikara, kao što su Pisaro i Eduar Mane, a počinje da se bavi i likovnom kritikom, u kojoj se zalaže za novo slikarstvo protiv vladajućeg akademizma. Iz tog doba čuven je Maneov portret Zole na kome se u pozadini vidi i Maneova Olimpija.
Još od 1868. Zola planira da napiše jedan romaneskni ciklus koji će dobiti naziv Rugon-Makari (s podnaslovom: Prirodna i društvena istorija jedne porodice u doba Drugog carstva) po dvema porodicama čiji članovi će biti glavni likovi budućih romana. Pisac pravi svoje nacrte, detaljan plan i rodoslovno stablo porodice, a prvi tom ovog ciklusa, pod nazivom Uspon Rugonovih, počinje da izlazi u nastavcima 1870, ali njegovo izlaženje prekida Francusko-pruski rat.
Po završetku rata pisac se vraća u Pariz i izdaje Uspon Rugonovih (1871). Za tim prvim romanom nižu se, gotovo iz godine u godinu Kaljuga (1872), Trbuh Pariza (1873), Osvajanje Plasana (1874), Greh opata Murea (1875), Njegova Ekselencija Ežen Rugon (1876), Trovačnica (1877), Stranica ljubavi (1878), Nana (1880). Romani Trovačnica i Nana nesumnjivo predstavljaju prekretnicu u Zolinom stvaralaštvu: uspeh koji doživljavaju, praćen skandalima, Zoli donosi slavu i novac, kao i uvažavanje nekih značajnijih pisaca njegovog doba.
Pisac se u to vreme sprijateljuje s Dodeom i Edmonom Gonkurom, a Flobera smatra svojim učiteljem i velikim uzorom. Osamdesete godine XIX veka donose i neke gubitke: Zolu će duboko potresti prvo smrt njegovog učitelja Flobera, zatim smrt njegove majke (obe 1880). No on i dalje neumorno radi, izdaje studije: Eksperimentalni roman (1880), Naturalizam u pozorištu (1881), Romanopisci naturalisti (1881). Istovremeno nastavlja s objavljivanjem romana iz ciklusa Rugon-Makari i do 1893. izlaze redom, iz godine u godinu, U ključalom loncu (1882), Kod Ženskog raja (1883), Radost života (1884), Žerminal (1885), Delo (1886), Zemlja (1887), San (1888), Čovek zver (1890), Novac (1891), Slom (1892) i poslednji tom Doktor Paskal (1893). Posebno značajan datum predstavlja izlazak Žerminala, romana o mukotrpnom životu rudara i njihovom velikom štrajku na severu Francuske. Ovaj roman Zolu je definitivno učinio „radničkim“ piscem.
Posebno poglavlje u Zolinom životu predstavlja njegovo učešće u kampanji za reviziju Drajfusovog procesa, poznatijeg kao „afera Drajfus“. Iako je Drajfus osuđen za izdaju vojne tajne još 1894, Zola se u borbu za njegovo oslobođenje uključuje od 1897. godine. Zbog čuvenog pisma Optužujem (J’accuse) iz 1898, upućenog tadašnjem francuskom predsedniku Feliksu Foru (Felix Faure) i objavljenog u dnevnom listu Oror (L’Aurore), osuđen je na godinu dana zatvora i na novčanu kaznu, a gubi i Legiju časti koju je prethodno dobio (1888). Kako bi izbegao zatvor, zapućuje se u egzil i nešto manje od godinu dana provodi u Engleskoj. Kako je Drajfus oslobođen 1899, Zola se vraća u Francusku i nastavlja s radom sve do smrti. Umire iznenada, u svojoj pariskoj kući, u nerazjašnjenim okolnostima, od gušenja monoksidom, 29. septembra 1902.
Zola je u dva navrata bio predsednik Udruženja književnika Francuske, ali nikada nije postao akademik iako se kandidovao čak devetnaest puta. Nekoliko godina posle Zoline smrti njegov pepeo prenet je u Panteon (1908), čime mu je Francuska odala vrhunsku počast kao književniku i kao neumornom borcu za pravdu.