Hose donoso (1924–1996), čileanski pisac, novinar i profesor. Jedan od najznačajnijih predstavnika hispanoameričkog književnog buma (boom latinoamericano).
Rođen je u Santjagu, u imućnoj porodici intelektualaca. Po završetku studija u rodnom gradu i na Prinstonu, radi kao profesor engleske književnosti na Katoličkom univerzitetu u Santjagu, a potom se zapošljava u časopisu Ercilla. Predavao je na univerzitetima Ajova, Prinston i Dartmut. Mnogo godina proveo je u samonametnutom egzilu u Meksiku, Sjedinjenim Državama i Španiji. Iako je šezdesetih godina iz ličnih razloga napustio svoju zemlju, posle 1973. izjavio je da je njegovo izgnanstvo bilo i oblik protesta protiv Pinočeove diktature. U Čile se vratio 1981. i tamo živeo do smrti.
Svoje stvaralaštvo započeo je kratkim pričama i pripovetkama objavljenim u zbirkama Veraneo y otros cuentos (1955) i El charleston (1960). U romanu Coronación (1957) obrađuje teme društvene dekadencije i raspada buržujskog sveta, koje će biti njegove opsesivne teme i u narednim romanima, Este domingo (1966) i El lugar sin límites (1967). Vrhunac Donosovog stvaralaštva i jedno od remek-dela hispanoameričke književnosti jeste roman El obsceno pájaro de la noche (Bestidna noćna ptica, 1970). O sopstvenom doprinosu prodoru hispanoameričke književnosti i njegovom međunarodnom uspehu pisao je u knjizi eseja Historia personal del boom (1972). Od ostalih dela izdvajaju se Tres novelitas burguesas (Tri buržujska romančića, 1973; „Dereta”, 2024), roman Casa de campo (1978), La misteriosa desaparición de la marquesita de Loria (1981), El jardín de al lado (1981), Cuatro para Delfina (1982), Donde van a morir los elefantes (1995), El Mocho (posthumno, 1997) i druga.
Dva puta je bio Gugenhajmov stipendista, a među brojnim priznanjima koja je dobio su i nagrada PEN/Fokner, Nagrada španske kritike, nagrade „Mondelo” i „Rože Kajoa”, kao i najveća književna nagrada Čilea, Nacionalna nagrada za književnost.