JAROSLAV HAŠEK je rođen u Pragu 1883, a umro je u Lipnici u Češkoj 1923. Za svega četrdeset godina, koliko je živeo, uspeo je da napusti gimnaziju, uči za drogeristu, da postane vlasnik jednog sumnjivog kinološkog instituta, zatim pisac lokalnih i često lažnih vesti za praške listove, urednik njemu zahvaljujući bizarnog časopisa Svet životinja i da se od 1902. godine otisne u književnost.
Slavu – doduše sasvim neakademsku – stekao je odmah, ne samo kao autor smešnih anegdota, humoreski i političkih satira već i kao praktični šaljivdžija i skandal-majstor, legendarna ličnost kafanskog i noćnog Praga, dalekovidi osnivač fiktivne Stranke umerenog napretka u granicama zakona (1911) i njen propali poslanički kandidat, zakleti protivnik Austrougarske monarhije, apstinentskih društava i verni podanik republike piva, ruma, groga, orahovače, likera i punča... Takvog Jaroslava Hašeka odmah posle izbijanja rata neoprezno mobilišu i on stiže na ruski front kao živi demanti iluzija crnožute monarhije, jer se odmah našao na drugoj strani fronta, u Čehoslovačkoj legiji, u kojoj je kao urednik časopisa Čehoslovak ozbiljno doprineo zalaganjima za nezavisnu, republikansku i demokratsku Čehoslovačku. Još jednom će Hašek promeniti stranu: u Rusiji izbija Oktobarska revolucija i Hašek postaje, 1918. godine, član ruske komunističke partije i vojnik Crvene konjice na Dalekom istoku , a njegova sećanja na dane revolucije poslužiće kao osnova za pripovetke pod naslovom Komandant grada Bugulme i za stvaranje ironičnog lika folklornog, nepoverljivog revolucionara Jerohimova, koji će u dvadesetim godinama zabavljati goste praškog kabarea Crvena sedmica (malo je poznato da je i Hašekovo viđenje Crvene konjice, prevedeno na ruski, izazvalo neslaganja slična ljutitim primedbama koje je maršal Buđoni svojevremeno uputio Isaku Babelju). Ruska komunistička partija 1920. godine šalje Jaroslava Hašeka na revolucionarni rad u domovinu tamo ga dočekuju, oduševljeno, stari prijatelji i levica i, gnevno, oni koji će Hašeka nazivati boljševikom i bigamistom (što je i bio), izdajnikom domovine (što nije bio jer Legija nije domovina) i drugim pogrdnim nazivima, kojima će se Hašek suprotstaviti duhovitom hiperbolom Moja ispovest, objavljenom u listu Rude pravo. Umesto revolucionarnoj delatnosti, Hašek se do svoje smrti, 1923. godine, grozničavo posvećuje književnom radu i žurno ispisuje svoje najveće i nedovršeno delo, Doživljaje dobrog vojnika Švejka.