Đorđe S. Simić (Beograd, 1843 – Zemun, 1921). srpski političar i diplomata, dva puta predsednik vlade Kraljevine Srbije, sin Stojana Simića, političara iz ustavobraniteljske epohe.
Po završenom školovanju u Beogradu, studirao je državne nauke u Berlinu, Hajdelbergu i Parizu. Zaposlio se najpre kao činovnik u Ministarstvu inostranih dela Srbije i bio šef njegovog političkog odeljenja od 1867. do 1882. godine. Bio je pristalica liberala i od 1882. do 1884. generalni konzul u Sofiji, od 1887. do 1890. poslanik u Sankt Peterburgu i od 1890. do 1894. poslanik u Beču. Predsednik vlade od 12. januara do 21. marta 1894. godine. Vlada je brzo došla u krizu i pala zbog sukoba kraljeva Aleksandra i Milana sa radikalima. Ponovo poslanik u Beču od 1894. do 1896. godine, a zatim drugi put je predsednik vlade i ministar spoljnih poslova od 17. decembra 1896. do 11. oktobra 1897. godine. Ova njegova vlada je bila sastavljena od nautralnih ličnosti i radikala i u spoljnoj politici postigla je zapažene rezultate u Makedoniji: Srbija je dobila pravo da osniva nove škole, a bio je je privremeno postavljen srpski vladika u Skoplju (tj. skopskom vladičanstvu). U unutrašnjoj politici Simićeva vlada težila je smirivanju političkih strasti, popravljanju finansijskog stanja i naoružanju vojske zbog grčko-turskog rata u 1897. godini. Simić je bio i poslanik u Rimu 1900. godine, senator i predsednik Državnog saveta 1901. godine, poslanik i Carigradu 1903—1906. godine, i ponovo poslanik u Beču od 1906. do 1912. godine.
Jedan je od osnivača Crvenog krsta Srbije i njegov dugogodišnji predsednik.
Ženio se četiri puta, prvo Jelenom Karađorđević, ćerkom kneza Aleksandra Karađorđevića, što je izazvalo podozrenje na dvoru Obrenovića. Jelena je, međutim, iznenada umrla tokom svadbenog putovanja na jezeru Komo u Italiji. Druga žena Julka umrla je na porođaju njihovog trećeg deteta, treća je bila udovica Jelka Bojović a posle njene smrti Simić se oženio 23-godišnjom Bečlijkom Leopoldinom Koumal, s kojom je 1913. dobio četvrto dete, sina Georga Koumala Simića (umro 2004. u Beču).
Đorđe Simić bio je čovek otmenih manira i jedan od najuglednijih školovanih diplomata Kraljevine Srbije, koji je iza sebe ostavio obimnu rukopisnu zaostavštinu.
„Malo je ličnosti iz sveta srpske politike druge polovine 19. veka“, napominje istoričarka Ana Stolić, „koje su ostavile tako obimnu memoarsku građu. Pisanje je započeo u mladosti i studentskim danima u inostranstvu i nastavio tokom prvih godina službe (Dnevnik moj, I-II; Efemeris, dodatak Dnevniku). Usledilo je četrnaest knjiga dnevničkih beležaka pod nazivom Iz mojih uspomena 1888–1921, koje je zaveštao Državnoj arhivi, danas Arhivu Srbije (samo se spis Propast dinastije Obrenovića nalazio u privatnom vlasništvu i tek je nedavno otkriven). U njima se nalaze sveske pod nazivom Akta moje diplomatske službe, koja obuhvataju period od početka poslaničke delatnosti u Petrogradu do poslednjih godina života, kada je bio poslanik na raspoloženju. U okviru Simićevih Uspomena nalaze se i odvojeni spisi: Moje ministrovanje, Ivanjdanski atentat i ženidba kralja Aleksandra, Moje drugo ministrovanje, Odjeci u štampi iz vremena mog ministrovanja. Svoje viđenje odnosa sa Bugarskom u vreme dok je obavljao poslaničku dužnost u Sofiji pribeležio je u spisu Sumarni izveštaj o srpsko-bugarskim odnosima 1882–1885. Osim uspomena, Đorđe Simić je autor kratke biografije svog oca Šta je bio Stojan Simić (Beograd, 1876) i rasprave Istočno pitanje (Beograd, 1870). U pomenutom rukopisu Đorđa Simića Iz mojih uspomena opisana je njegova diplomatska delatnost, ali i nekoliko decenija istorije Srbije i Balkana.“