no da su Mađari u većini u severnim, Srbi i Hrvati u južnim, a Rumuni u istočnim krajevima, ali je između ovih etnički uzeto nespornih zona ostajalo još dosta zemljišta na kome su narodi bili toliko izmešani da ih nikako nije bilo lako razlučiti. Ovo tim pre što je bila reč ne samo o Rumunima, Jugoslovenima i Mađarima, nego i o ne malim grupama Nemaca, Slovaka i Rusina, rasejanih širom ovog prostora; da sve bude zamršenije, pokazalo se da deo stanovništva još nije imao probuđenu nacionalnu svet u tom istorijskom trenutku. Bukurešt, Beograd i Budimpešta su, međutim, ispoljavali srazmerno velike teritorijalne želje i, bez obzira na to što su se često javno znali pozvati na nacionalno načelo i pravo naroda na samoopredeljenje, krojili su planove o sticanju što više zemalja.
Ova knjiga donosi priloge proučavanju jugoslovenske politike na Konferenciji mira u Parizu, neophodne za razumevanje prilika i događaja koji su sledili po završetku Velikog rata, diplomatske borbe za granice nove države i njenim glavnim akterima.