Tarjej Vesos je rođen 1897. u Vinjeu, a u norvešku književnost stupa još 1923. delom Menneskebonn.
Već 1934. sa pojavom dela Det store spelet može se govoriti o njegovom istinskom proboju u redove zapaženih i perspektivnih pisaca. Nekoliko osnovnih biografskih činjenica kazuju nam da je Vesos na književnoj sceni delovao gotovo punih pola veka (1923–1970).
Bio je izuzetno plodan pisac (objavio je za života gotovo pedesetak dela), a književnog traga ostavio je u nekolikim književnim formama: pisao je poeziju, kratke priče i romane, po kojima je ipak najpoznatiji i najpriznatiji.
Nekoliko njegovih romana je s manje ili više uspeha ekranizovano. Pisao je na novonorveškom (nynorsk), drugom službenom norveškom jeziku, stvorenom na dijalekatskoj podlozi.
Autor je romana: Izbledelo mesto (Bleikeplassen , 1946), Toranj (Tårnet, 1948) i Prolećna noć (Vårnatt, 1954), a Ptice i Ledeni dvorac, smatraju se vrhuncem njegovog stvaralaštva.
Vesos 1947. objavljuje pesničku zbirku Leiken og Lynet, koja je bila, ako ne prekretnica, a ono jedna od bitnih usputnih stanica u diskursu o stanju u norveškoj poeziji tog vremena, inicirajući brojne rasprave o obliku, ritmu i značenju norveške poezije nakon Drugog svetskog rata.
Još za života, Vesos je bio veoma cenjen, rado čitan i voljen pisac. O tome svedoči i nekoliko uglednih književnih nagrada, od kojih valja spomenuti Književnu nagradu skandinavskog koncila (1963) za Ledeni dvorac ili Nagradu Venecije za Vindane (1953). Bio je u braku sa manje poznatom spisateljicom Haldus Moren Vesos.
Tarjej Vesos ostaje među onim malobrojnim piscima koji su uspeli, bez velikog književnog egizibicionizma, da univerzalizam svoje proze zasnuju gotovo u celini na rudimentarnim sadržajima i temama (toposima), kakvi su neminovnost smrti, krivice, prisustvo besa, tuge, čežnje, odbačenosti, usamljenosti, potreba za ljubavlju, ali isto tako i ideje zajedništva…