Beloruskinja Svetlana Aleksejevič dobila je ovogodišnu Nobelovu nagradu za književnost.
"Nagradu je zaslužila zahvaljujući svom polifonom pisanju, koje je
spomenik patnji i hrabrosti našeg vremena", reči su kojima je Švedska
akademija obrazložila ovogodišnju odluku.
Svetlana Aleksejevič (67) je četrnaesta dobitnica prestižnog
priznanja, a osim po svojim proznim delima poznata je i po istraživačkom
novinarskom radu u domovini.
Rođena je 31. maja 1948. u ukrajinskom gradu Ivano-Frankivsku u
belorusko-ukrajinskoj porodici, a nakon što joj je otac završio vojnu
službu, preselila se u Belorusiju, gde su joj roditelji radili kao
nastavnici.
Radila je kao nastavnica i novinarka, a studirala je žurnalistiku na Univerzitetu u Minsku od 1967. do 1972.
Tokom rada u listu “Selskaja gazeta” počela je da prikuplja građu za
delo "Rat nema žensko lice", koji je baziran na intervjuima sa ženama
koje su učestvovale u Drugom svetskom ratu. Tim delom je otpočela svoj
ciklus "Glasovi Utopije", u kome je opisala život u Sovjetskom Savezu
kroz perspektivu pojedinca.
Sekretarka Švedske akademije preporučila je čitaocima koji ne pozanju
rad ovogodišnje dobitnice Nobelove nagrade za književnost da počnu
čitanje upravo od njene knjige "Rat nema žensko lice".
- To je velika knjiga zasnovana na stotinama temeljnih razgovora sa
ženama koje su učestvovale u Drugom svetskom ratu u Crvenoj Armiji. To
je apsolutno brilijantna knjiga. Radi se o ženama koje su dobrovoljno
išle na liniju fronta, u prilično istim uslovima kao i muškarci -
objasnila je sekretarka Akademije Sara Danius.
Ona je dodala da je beloruska novinarka Svetlana Aleksijevič provela
skoro 40 godina istražujući bivši Sovjetski Savez, ali da se njen rad ne
tiče istorije već "nečeg beskonačnog".
Aleksijevič je "mapirala dušu" sovjetskog i postsovjetskog naroda, rekla je Danius.
Svetlana Aleksejevič se bavila posledicama katastrofe u Černobilju u
delu “Černobiljska molitva” (1997), sovjetskom ratu u Avganistanu u delu
“Dečaci od cinka” (1990), kao i dečjim pogledom na rat u delu
“Poslednji svedoci” (1985).
Poslednje delo iz ciklusa “Glasovi utopije” je “Polovno vreme: Raspad crvene žene/čoveka” (2013).
Zbog svog angažmana često dolazila u sukobe s vlastima te je dugo
živela u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj, a u rodnu Belorusiju - gde su
njene knjige bile zabranjene, vratila se 2011. godine. Od tada živi u
Minsku, u kome je, pod Lukašenkovom diktatorom, u političkom smislu
persona non grata.
Prvi roman, “Rat nema žensko lice”, objavljen je 1985. i prodat je u više od dva miliona primeraka.
Aleksejevič je napisala i tri pozorišna komada i scenario za 21 dokumentarni film.
Dobitnica je mnogih nagrada među kojima se posebno izdvaja nagrada za
mir Udruženja nemačkih izdavača koja joj je dodeljena 2013.