Ime mi je Olivera Balašević, ali to je već i krupnije od ovoga navedeno na koricama knjige...
Rođena sam u Zrenjaninu, 1959. odakle sam po završetku gimnazije otišla na studije u Novi Sad, u kom i danas živim. Iz tog podatka se naslućuje da je formalno ispunjeno sve što je potrebno za pristojnu biografiju; matura, fakultetska diploma, sve u roku. U stvari, majka dve devojčice sam postala možda i koju godinu pre roka, pa sam diplomirala koju godinu posle, ali sve je to došlo na svoje do rođenja njihovog brata...
Godine su ionako tu da se pamte, a ne da se broje.
Životom sam od prvog otkucaja srca bila toliko fascinirana, da mi je promaklo da ga od početka odbrojavam. A kad to ne kreneš na vreme, stvari se zakomplikuju. Uhvati te panika kad shvatiš da ti je šezdeseta, a da nisi prestala da budeš devojčica. U šetnji sa svoje dve unuke zapitaš se da li ćeš jednog dana i ti postati baka? Ali, da se ne lažemo, to i jeste ono o čemu sam oduvek maštala - da kad odrastem postanem odrasla devojčica, i ništa drugo...
Priča o vremenu kada su i moje vršnjakinje bile devojčice zaslužuje da bude ispričana...
Ako ni zbog čega, onda zbog onih čiji je DNK upleten u venčić mojih uspomena, a da o tome ni ne razmišljaju...
Filmski rečeno, „po redosledu pojavljivanja“, zbog Jovane, Jelene, Alekse, Simone i Petre.
Ova knjiga je ponajpre za njih.
Ali...
Ne moja prva knjiga, da ne bude zabune, nego samo prva koju sam imala strpljenja da zapišem.
Da se nasmeješ, da se rastužiš, da ne poveruješ...